Џамија Бања Баши у главном граду Бугарске, Софији, једна је од најстаријих муслиманских богомоља у Европи. Изграђена је у 16. веку и подсећа на скоро 500-годишњу владавину Османлија над већински хришћанско-православном земљом.
У Бугарској данас живи највећа турска популација на Балкану. Према последњем попису становништва из 2021. године, етнички Турци чине око 500.000 становника, односно 7,7 одсто од приближно 6,5 милиона становника ове земље чланице Европске уније.
Већина њих потомци су турских досељеника који су у Бугарску дошли током османских освајања у 14. и 15. веку. Насеља ове претежно сунитске муслиманске заједнице углавном се налазе у јужним и североисточним провинцијама земље.
Припадници ове мањине и даље говоре турски језик, за разлику од муслимана који говоре бугарски, познатих као „Помаци“, за које се верује да потичу од домицилног становништва које је са православља прешло на ислам.
Добросуседски односи
Међу приближно 750.000 Рома у Бугарској има и муслимана, а од мигрантске кризе 2015. године већи број муслимана досељава се са Блиског истока и из Авганистана. Према истраживању које је 2017. године спровела политиколошкиња Евгенија Иванова са Новог бугарског универзитета у Софији, око 89 одсто бугарских муслимана изјашњава се као религиозно.
„Међутим, религиозност је у Бугарској генерално релативно ниска“, истиче за ДW Марина Љакова, социолошкиња са Педагошког факултета у Карлсруеу, која се у својим истраживањима бавила миграцијама и религијом у Бугарској.
„И за хришћане и за муслимане религија је пре свега културни облик идентитета“, додаје Љакова. Иако већина муслимана обележава месец поста Рамазан, одлазак у џамију сваког петка прилично је неуобичајен. Жене које носе хиџаб ретко се виђају међу бугарским муслиманкама.
„Хришћани и муслимани су током 500 година османске владавине међусобно утицали једни на друге у погледу културе, језика и кулинарства“, каже Љакова. „У свакодневном животу постоји осећај суседства и пријатељског суживота.“ Ипак, постоје и негативни ставови према исламу у светлу новијих миграција из Сирије и Авганистана, али и због сећања на османску владавину.
Етничко чишћење
Политичке последице комунистичке владавине у Бугарској присутне су и данас. Диктатор Тодор Живков је 1984. и 1985. године присилио бугарске Турке да се одрекну својих имена и уместо њих узму бугарска.
Циљ ове кампање, званично назване „Процес поновног рођења“, био је уништавање етничког идентитета турског становништва. Након протеста 1989. године више од 360.000 бугарских Турака депортовано је у Турску — што је у то време представљало најмасовније етничко чишћење у Европи од 1945. године. У комунистичкој Бугарској овај подухват био је познат као „Велика екскурзија“. Војска је тада опкољавала читава села и насилно улазила у њих. Организације за људска права процењују да је у тој акцији убијено између неколико стотина и 2.500 бугарских Турака.
Данашњи Устав из 1991. године гарантује права свим етничким и верским групама у земљи. Међутим, Православна црква има привилегован положај као „традиционална религија“. Присилна асимилација и етничко чишћење и даље су осетљиве теме у Бугарској.
Иако је парламент у Софији 2012. године усвојио важну декларацију у којој се јасно именују и осуђују кршења људских права у прошлости и позива правосуђе да предузме мере, од тада није остварен никакав напредак: ниједан починилац није изведен пред лице правде, а камоли осуђен.
Трауматични догађаји
„Не постоји политичка воља за суочавање с прошлошћу“, рекао је у интервјуу за ДW историчар и стручњак за југоисточну Европу Томаш Камошела са Универзитета Сент Ендруз у Шкотској. „Многи од оних који су данас на власти у Бугарској били су укључени у етничко чишћење у то време. Нико не жели да отвара то поглавље.“
Диктатор Живков се и даље поштује као „велики европски државник“, а међу политичком елитом постоји мало свести о његовој улози у злочинима против човечности. „Ти догађаји су трауматични и за турску мањину и за бугарско друштво у целини“, каже Марина Љакова. „О њима се готово никада не говори, чак ни унутар породица. Само мали број новинара и академика бави се тим темама.“
Током акција етничког чишћења имовина турске мањине такође је конфискована. Према Извештају о верским слободама, велики муфтија Исламске заједнице у Бугарској Мустафа Хаџи безуспешно је покушавао да судским путем врати џамије и земљиште које је конфисковао комунистички режим.
Не постоји ни спољни притисак — ни од стране Европске уније, ни од Турске — да се Бугарска суочи са својом прошлошћу. „Бугарска пролази испод радара“, каже Камошела. Турска свој утицај користи пре свега да према сопственим интересима обликује ислам у тој земљи. Главна верска институција Турске, Дијанет, задовољна је финансирањем изградње нових џамија и регулисањем обуке имама према сопственим наставним плановима и програмима.
Подељене политичке организације
Преко странке Покрет за права и слободе (ДПС), треће највеће политичке странке у Бугарској, турска мањина је дуго била укључена у доношење политичких одлука у земљи. ДПС се представљао као глас турске заједнице, али је „у исто време био део бугарског политичког система, оптерећеног корупцијом и скандалима, као и остале странке“, каже Камошела.
ДПС се залагао за изградњу боље инфраструктуре у областима у којима живе мањине, али је доследно избегавао осетљива питања: тешке теме из прошлости, питања идентитета, ограничења у издавању дозвола за изградњу џамија, као и чињеницу да се турски језик не користи у настави у државном образовном систему Бугарске.
У јулу 2024. године ДПС се распао. Олигарх и медијски магнат Дељан Певски преузео је контролу и преименовао странку у „ДПС – Нови почетак“, док је дугогодишњи лидер Ахмед Доган основао нову странку Алијанса за права и слободе. У то време појавиле су се и оптужбе за изборну крађу и куповину гласова од стране Певског, првог етничког Бугара на челу ДПС-а.
Списак оптужби против Певског је дуг: од подмићивања и трговине утицајем, преко проневере средстава и мафијашких веза, до застрашивања припадника опозиције. Под санкцијама Сједињених Америчких Држава налази се од 2021. године. Протести против владе, који трају од новембра 2025, такође су усмерени против Певског, који је, иако није део владе премијера Росена Жељазкова из конзервативне странке ГЕРБ, пружио подршку влади у парламенту.
Извор: “DW”
