Када европски лидери причају о томе да морају „преузети одговорност“ за своју одбрану, једна ствар остаје неизговорена, али се подразумева. Наиме, циљ је да се смањи зависност од Сједињених Држава када је у питању стратегија одбране, али и производња оружја.
Разлоге у доба Доналда Трампа лако је наћи, од његове променљиве подршке Украјини до напетости око Гренланда.
ДW је помно анализирао податке о трговини оружјем које од 1950. године прикупља Стокхолмски међународни институт за истраживање мира (СИПРИ). У питању нису пушке и меци, већ крупни системи – авиони, противваздушна одбрана, тенкови, бродови, сателити…
Зависни од САД
Сједињене Државе су у овом веку извезле 36 одсто укупног светског извоза таквих система. Следе Русија (21 одсто), Француска (8), Немачка (7) и Кина (5). Збирно, тих пет земаља повлачи три четвртине светског извоза.
Гледајући светске регионе, од америчких система највише зависи Океанија, мада волумен тамошњег увоза није ни за поређење са Европом или Азијом.
И та два континента у многоме су се од 2000. до 2024. ослањали на америчко оружје – чак 46 одсто увоза у Европу стиже из САД, а исто је са 35 одсто увоза у Азију.
Зависност је, кажу стручњаци, вероватно и већа. Јер ови подаци не осликавају конзорцијуме у којима рецимо европске компаније сарађују са америчким.
Проценат ослањања на САД у последњих пет година чак расте. „Нема начина да се ослободи те зависности у кратком року“, каже нам Ајлин Матле, политиколошкиња из Центра за безбедност и одбрану при Немачком савету за спољне односе.
Помиње пример америчких авиона Ф35 које су увезле многе европске државе. Тиме су, каже, барем за наредну деценију зависне од САД и тамошњих резервних делова.
На врху лествице је Холандија чијих 96 одсто увоза отпада на америчко наоружање, а на дну је Мађарска (17 одсто).
Матле каже да од Америке у војном погледу много зависе и далекоисточни партнери – Јапан, Јужна Кореја и Филипини. Те земље сада помно прате захтеве Трампове администрације да Европа више уложи у своју одбрану.
„Прва Трампова, али и Бајденова администрација позивали су и земље Индопацифика да уложе више у одбрану, премда не тако драстично као Европу“, додаје наша саговорница.
Нови савези
Са повратком Трампа, каже Матле, љуља се и америчко обећање да би САД притекле у помоћ уколико би Кина претила тим земљама Далеког Истока.
Како додаје, приметно је да ове државе зато кују нове савезе, укључујући оне са европским земљама. „Чврсто верујем да ће се градња таквих савеза наставити чак и ако будуће америчке власти буду имале више симпатија према Европљанима.“
Друкчији примери
Кад се посматра увоз оружја, има земаља које иду супротним путем – Грчка, Катар или Индија увозе сличне системе наоружања из различитих држава.
То зна да буде логистички „кошмар“ јер све те системе треба уклопити у једну армију, каже Питер Веземан, истраживач у СИПРИ-ју. „Класични пример кад постоје политички разлози да се набавка диверзификује, али се постављају крупна питања о ефикасности.“
Бразил купује са свих страна, али различите системе. „Купе, рецимо, француске подморнице и то је то. Неће још купити и немачке подморнице“, додаје Веземан.
Који је кључ отпорности?
Матле, Веземан и други аналитичари кажу да је кључ да нека држава буде одбрамбено готова у томе да се ослања на домаће.
„Замислимо сукоб у Индопацифику – наравно да би америчка наменска индустрија прво снабдевала америчку војску, пре него да испуњава уговоре са Европљанима. Ако би у исто време дошло до конфликта са Русијом на источном крилу НАТО-а, европска индустрија би морала бити у позицији да снабдева своје војске“, осликава Матле.
Стратегија ЕУ названа „Спремност 2030“ добила је то име јер се неким европским лидерима није свидело оригинално „РеАрм 2030“ – „поновно наоружавање“. Како год се звала, идеја је да се мобилише 800 милијарди евра за јачање одбрамбене инфраструктуре.
Веземан каже да наменска индустрија у ЕУ већ сада може брзо наоружати европске војске. „Постоји знатан капацитет, али се не користи сав за Европу – постоји битан удео извоза у друге делове света“, каже он.
За нешто више, ЕУ ће се наћи пред великим изазовом. Наиме, ретки земни метали, кључни за производњу наоружања, махом долазе из Кине. „У кратком року нема алтернатива“, каже Матле.
Произилази да би Европа, у ослобађању од зависности од САД, могла да постане више зависне од друге велесиле. А Пекинг, као ни Вашингтон, није стидљив кад има такве адуте у геополитичком покеру.
