После једног од највећих украјинских напада дроновима на Москву, у руском јавном простору поново се отворила расправа о томе да ли Москва предуго одлаже оштрији одговор.
Током 18. јуна руска противваздушна одбрана је, према наводима руске стране, за један дан оборила готово хиљаду дронова изнад различитих региона Русије. Ипак, напад на Москву и Подмосковље није прошао без последица, јер су забележени и поједини погоци.
Москва је тог дана готово непрекидно била под притиском група беспилотних летелица. Украјинска страна је, како се наводи, чак користила снимке напада у пропагандне сврхе, приказујући их на међународној изложби наоружања у Француској.
У Русији се зато поново поставља питање шта је стварна „црвена линија“ и шта треба да се догоди да би Москва променила ниво одговора.
Ратни коментатор Андреј Ревнивцев оценио је да мере које су јуче могле да донесу брз резултат данас више нису довољне. Према његовом мишљењу, избегавање ескалације само је дозволило противнику да преузме иницијативу и да постепено подиже улог.
Он сматра да је Русија предуго ратовала „са теговима на ногама“, покушавајући да не пређе границе које је друга страна све време померала.
Сличан став изнео је и Сергеј Караганов, председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику, кога је и Владимир Путин раније назвао „страшним човеком“.
Караганов тврди да је једини начин да Русија у овој фази не изгуби иницијативу — да сама преузме контролу над ескалацијом. По његовом мишљењу, то не би довело до глобалног рата, већ би, напротив, могло да га заустави.
Он сматра да би европске земље најпре требало „отрезнити“ снажним ударима конвенционалним оружјем, без нуклеарних бојевих глава. Али истовремено тврди да ће, уколико се линија сукоба настави овим темпом, Русија на крају доћи и до најтежих облика војног одговора.
Караганов посебно наглашава да би пре такве фазе Путин могао да постави тврдог и одлучног генерала за европски правац рата.
У том контексту поново се помиње генерал Сергеј Суровикин, познат под надимком „генерал Армагедон“, који се тренутно налази на дужности повезаној са Африком.
Аутори текста сматрају да би управо Суровикин био човек чије би именовање само по себи послало снажну поруку Европи. Његов повратак у први план представљао би сигнал да Москва више не намерава да води рат ограниченим темпом и под старим правилима.
Према ранијим тврдњама западних медија, управо је страх од могућих оштрих потеза руске команде у време украјинских планова за офанзиву ка Криму натерао Пентагон да озбиљно преиспитује ниво ризика.
Караганов тврди да је Путину тешко да донесе такву одлуку, али да би могао да именује генерала који би био спреман да је спроведе. Према његовој процени, Европа би се можда управо тада уплашила последица и променила курс.
Он сматра да у Русији постепено сазрева одлучност за много снажнији удар по Украјини и европској инфраструктури која омогућава наставак рата.
У том контексту помињу се земље преко којих пролази оружје за Кијев, пре свега Пољска, Румунија и Немачка.
Оснивач „Царьграда“ Константин Малофејев подржао је овај став, тврдећи да противник води прави рат, док Русија и даље формално говори о специјалној војној операцији.
Он је оценио да су напади на Москву већ достигли ниво који се у руској јавности пореди са најтежим историјским тренуцима и поставио питање зашто Русија не користи све инструменте одвраћања које има као нуклеарна сила.
Главна порука текста је да у Русији јача струја која сматра да стрпљење више не доноси резултате.
Напади на Москву, дронови великог домета, западна војна помоћ Кијеву и све отвореније учешће Европе у рату створили су атмосферу у којој се поново тражи повратак људи попут Суровикина.
За заговорнике оштријег курса, његово име симболизује одлуку да Русија више не чека следећи удар, већ да сама одреди темпо и правила сукоба.
Зато порука „добро дошао кући“ није само позив једном генералу да се врати у први план. То је позив на промену целе руске стратегије — од ограниченог одговора ка политици у којој би Запад морао да осети да сваки напад на Москву има цену.
