Novi dogovor Donalda Trampa sa Iranom pokrenuo je oštru raspravu u Vašingtonu, jer američki predsednik tvrdi da je reč o mnogo boljem sporazumu od onog koji je Barak Obama postigao 2015. godine.
Međutim, kritičari upozoravaju da je Tramp, u pokušaju da prikaže diplomatsku pobedu, Iranu dao velike ustupke bez dovoljno čvrstih garancija.
Obamin nuklearni sporazum sa Iranom bio je detaljan, multilateralan i usmeren pre svega na ograničavanje iranskog nuklearnog programa. U njemu su učestvovale svetske sile, a Teheran je prihvatio stroga ograničenja u vezi sa obogaćivanjem uranijuma, zalihama nuklearnog materijala i međunarodnim inspekcijama.
Cilj tog sporazuma bio je da se produži vreme koje bi Iranu bilo potrebno da dođe do nuklearnog oružja, uz stalni nadzor i konkretna tehnička ograničenja.
Tramp je taj sporazum godinama napadao kao slab, opasan i ponižavajući za Sjedinjene Države. Upravo je on izveo Ameriku iz Obaminog dogovora, tvrdeći da će postići daleko bolji.
Sada, međutim, njegov novi sporazum sa Iranom izgleda sasvim drugačije od onoga što je godinama obećavao.
Za razliku od Obaminog sporazuma, Trampov dogovor je za sada više preliminarni memorandum nego konačan i sveobuhvatan sporazum. On ostavlja rok od 60 dana za pregovore o trajnijem rešenju, a obuhvata mnogo širi paket pitanja — od nuklearnog programa i sankcija do rata, zamrznute iranske imovine i prolaza kroz Ormuski moreuz.
Tu leži glavni problem za njegove kritičare.
Dok je Obamin sporazum imao detaljno propisane mehanizme kontrole, Trampov dogovor u ovoj fazi ne sadrži dovoljno jasne obaveze Irana u vezi sa nuklearnim programom, obogaćenim uranijumom i inspekcijama.
Istovremeno, Iran dobija značajne ustupke već na početku procesa.
Među njima su ublažavanje sankcija, mogućnost pristupa zamrznutim sredstvima i otvaranje prostora za normalizaciju ekonomskih tokova. Posebno važan deo dogovora odnosi se na Ormuski moreuz, kroz koji prolazi ogroman deo svetske trgovine energentima.
Tramp to predstavlja kao pobedu, tvrdeći da je uspeo da natera Iran na dogovor i smanji opasnost od šireg rata.
Ali njegovi protivnici tvrde suprotno: da je prvo vojno podigao ulog, ušao u opasnu krizu, a zatim prihvatio dogovor koji Iranu daje ekonomsko olakšanje bez dovoljno čvrstih ustupaka sa njegove strane.
Zbog toga se sve više postavlja pitanje da li je Tramp zaista dobio bolji dogovor od Obaminog ili je samo politički prepakovao sporazum koji je ranije rušio.
Razlika je i u tome što je Obamin sporazum bio fokusiran na nuklearno pitanje, dok Trampov pokušava da reši više kriza odjednom. To ga na papiru čini širim, ali u praksi i mnogo nesigurnijim.
Što je dogovor širi, to je više tačaka na kojima može da propadne.
Iranski balistički program, regionalni uticaj, podrška savezničkim grupama, pitanje uranijuma, sankcije, nafta, Ormuski moreuz i odnosi sa Izraelom — sve su to teme koje mogu srušiti proces u narednih 60 dana.
Tramp sada pokušava da dokaže da je njegova politika pritiska naterala Iran na ustupke. Ali kritičari tvrde da je Teheran izdržao pritisak, dobio ublažavanje ekonomskog obruča i ostavio ključna nuklearna pitanja za kasnije.
Zato ovaj dogovor može postati jedan od najrizičnijih poteza Trampove spoljne politike.
Ako u naredna dva meseca bude postignut čvrst konačni sporazum, Tramp će ga predstaviti kao istorijsku pobedu nad Iranom i dokaz da je njegov pristup bolji od Obaminog.
Ali ako Teheran iskoristi ustupke, a zatim odbije suštinska ograničenja, Tramp će se suočiti sa optužbama da je Iranu dao više nego Obama, a dobio manje.
Glavna dilema zato glasi: da li je Tramp zaista naterao Iran na povlačenje, ili je posle godina kritike Obaminog sporazuma na kraju prihvatio dogovor koji je još neizvesniji, širi i potencijalno slabiji od onog koji je sam srušio.
