Влада британског премијера Кира Стармера суочава се са све дубљом кризом, само две године након што је Лабуристичка странка убедљивом победом враћена на власт после 14 година.
Стармер је 2024. године преузео власт уз велики политички замах, али се сада налази под снажним притиском дела сопствене странке, док странка Реформ УК Најџела Фаража све више јача на десници.
Према наводима британских медија, више од петине лабуристичких посланика у Доњем дому затражило је од Стармера да се повуче. Тај притисак појачан је након што су лабуристи изгубили недавне локалне изборе од странке Реформ УК.
Стармер за сада одбија да поднесе оставку, али расте незадовољство због правца у којем је повео странку.
Лабуристичка странка је деценијама била препозната као политичка снага левог центра, са нагласком на социјалну правду, прерасподелу богатства и јачу улогу државе. Стармер је, међутим, после доласка на власт покушао да је помери ка центру и десном центру, нарочито у питањима економије и имиграције.
Он такав курс правда потребом за фискалном стабилношћу и одговорним управљањем државом, али велики део традиционалне радничке базе лабуриста није прихватио тај заокрет.
Због тога се странка нашла у незгодном положају: део бирача сматра да је превише напустила левицу, док десница истовремено све снажније преузима протестно расположење у земљи.
Као један од најозбиљнијих могућих наследника Стармера помиње се градоначелник Великог Манчестера Енди Бернам. Он је био члан последње лабуристичке владе Гордона Брауна, а данас се сматра политичарем ближим традиционалним вредностима странке.
Бернам није посланик од 2017. године, али га многи у странци виде као бољег комуникатора од Стармера, чији наступ критичари често описују као сувопаран и без енергије.
Међу могућим кандидатима помиње се и бивши министар здравља Вес Стритинг, који је у петак поднео оставку и најавио да је спреман за могућу трку за вођство странке. Ипак, његова блискост политичком центру и десном центру могла би да му буде слабост у тренутку када део лабуриста тражи повратак улево.
Кризу у влади додатно је продубила серија оставки. Пре Стритинга, у року од неколико сати оставке су поднела четири млађа министра: Џес Филипс, Мијата Фанбуле, Алекс Дејвис-Џоунс и Зубир Ахмед.
Џес Филипс је у оставци оштро критиковала Стармера, посебно због недостатка стварних промена у борби против насиља над женама и девојчицама, као и због афере повезане са лордом Манделсоном и Џефријем Епстином.
Она је навела да су се конкретни помаци у тој области често дешавали тек након њених притисака и упозорења, а не као резултат јасне политичке воље из Даунинг стрита.
Успон деснице додатно компликује положај лабуриста. Поред Најџела Фаража, све већу пажњу привлачи и антиимигрантски активиста Томи Робинсон, који заступа још оштрији приступ од Реформ УК.
Британија се тако нашла у политичком тренутку који је пре само две године изгледао мало вероватан: влада са огромним мандатом сада се бори за опстанак, док десница расте, а унутар Лабуристичке странке све гласније се поставља питање да ли је потребна промена лидера и повратак традиционалнијој левичарској политици.
