Računska komora Rusije otkrila je velike gubitke u IT nabavkama Ministarstva finansija i Federalnog trezora, nakon provere nabavki IKT opreme u periodu od 2022. do 2024. godine.
Prema nalazima revizora, zbog načina na koji su organizovane javne nabavke, budžet je pretrpeo neopravdane troškove u iznosu od 1,9 milijardi rubalja.
Kontrolori su analizirali kako je departman za informacione tehnologije Ministarstva finansija trošio sredstva federalnog budžeta na nabavku IKT opreme, pre svega servera, kao i način na koji su formirane cene.
Ukupna vrednost državnih ugovora u posmatranom periodu iznosila je 12,1 milijardu rubalja, od čega je 3,5 milijardi rubalja bilo namenjeno razvoju IT infrastrukture samog Ministarstva finansija.
Glavni mehanizam izbora dobavljača bili su elektronski aukcioni. Ukupno je zaključen 671 sporazum u kojem su učestvovali Ministarstvo finansija i Federalni trezor.
Ključni problem koji je otkrila Računska komora jeste to što su nabavke skupe domaće opreme, vredne više od pet miliona rubalja po jedinici, praktično prolazile bez direktnog učešća proizvođača.
U izveštaju se pominju kompanije „Depo elektroniks“, „Norsi-trans“, „Centar bezbednosti informacija“, „Kjutek“, „Informaciono-tehnološki komunikacioni sistemi“, „Akvarijus“ i „Kod bezbednosti“.
Problem je, prema nalazu revizora, nastajao zato što su naručioci različite pozicije spajali u jedan lot. Zbog toga su proizvođači često odbijali da učestvuju na aukcionima, a prostor su preuzimali posrednici.
Tako je konkurenciju proizvođača zamenio lanac posrednika, koji su u pojedinim slučajevima stavljali nacene veće od 180 odsto.
Računska komora zaključila je da su nedovoljna analiza tržišta i isključivanje direktnih proizvođača iz lanca nabavke doveli do prenaduvanih cena i gubitaka od 1,9 milijardi rubalja.
Revizori sada traže da se do 2. novembra 2026. godine izmene pravila državnih nabavki u oblasti informacionih tehnologija.
Predloženo je da se podstakne kupovina IKT opreme direktno od domaćih proizvođača iz zvaničnog registra, i to kroz konkurentne procedure.
Takođe se predlaže uvođenje mehanizma za zahtev i poređenje cena u slučajevima kada u nabavci učestvuju različiti proizvođači.
Jedan od predloga je i proširenje sistema koji bi proizvođačima omogućio da unapred obaveštavaju državne naručioce o aktuelnim cenama svojih proizvoda. Ti podaci bi zatim mogli da se koriste pri obračunu početne cene ugovora.
Ministarstvo finansija tvrdi da su nabavke sprovođene u skladu sa važećim zakonom. U resoru navode da zakon ne obavezuje naručioce da robu kupuju direktno od proizvođača, kao ni da same proizvođače primorava da učestvuju u konkurentnim procedurama.
Ipak, Ministarstvo finansija i Ministarstvo industrije i trgovine sada razmatraju mere za unapređenje zakonodavstva, uzimajući u obzir preporuke Računske komore.
Ovaj slučaj pokazuje jedan od glavnih problema državnih nabavki: formalno sve može biti u okviru zakona, ali ako sistem omogućava posrednicima da naplaćuju ogromne marže, budžet na kraju plaća cenu loše postavljenih pravila.
Umesto da država dobije jeftiniju i efikasniju domaću IT opremu, novac se gubio u sistemu posrednika, naduvanih cena i nabavki koje su proizvođače praktično izbacivale iz igre.
