Energetska tržišta su bačena u previranja nakon vojnih udara Sjedinjenih Država i Izraela na Iran 28. februara, što je dovelo do naglog rasta cena nafte i gasa. Ovaj skok je posebna briga za Evropsku uniju, koja je i dalje u velikoj meri zavisna od uvoza energije.
Za razliku od mnogih ekonomskih poremećaja, rastuće cene nafte imaju trenutni i direktan uticaj – povećavaju troškove goriva i energije za potrošače, a istovremeno povećavaju troškove proizvodnje i transporta za preduzeća. Analiza koju je objavio časopis „The Conversation“ ispituje kako bi se šok mogao proširiti na ekonomiju EU, fokusirajući se na obrasce potrošnje bloka i strukturne ranjivosti.
Pošto EU uvozi većinu svoje nafte i gasa, sukob ne samo da povećava cene već i ugrožava stabilnost snabdevanja. Istovremeno, Evropa je u jačoj poziciji nego u prošlim krizama. Ukupna potrošnja energije postepeno opada, dok se proizvodnja obnovljivih izvora energije povećava. Rastuća upotreba električnih i hibridnih vozila takođe pomaže u zaštiti nekih potrošača od trenutnih skokova cena.
U poređenju sa naftnim šokovima iz 1970-ih, EU ima koristi od diverzifikovanijih izvora energije i poboljšane efikasnosti. Ipak, očekuje se da će se uticaj značajno razlikovati u zavisnosti od zemlje i sektora. Najveće ekonomije bloka – Nemačka, Francuska, Italija i Španija – su najveći potrošači energije i stoga su najviše izložene rastućim troškovima. Drumski saobraćaj čini otprilike polovinu potrošnje nafte, dok su industrije poput hemikalije, papira i čelika takođe energetski veoma intenzivne.
Analiza povlači paralele sa energetskom krizom iz 2022. godine koju je izazvao rat u Ukrajini, kada su poremećaji u snabdevanju gasom podigli cene električne energije.
U to vreme, Evropska centralna banka je odgovorila povećanjem kamatnih stopa sa -0,5% u julu 2022. na 4% do septembra 2023. u nastojanju da se bori protiv inflacije. Međutim, takve mere dolaze sa kompromisima: više kamatne stope mogu obuzdati inflaciju, ali i usporiti ekonomski rast i povećati nezaposlenost. Centralne banke su stoga primorane da balansiraju stabilnost cena sa zaštitom radnih mesta.
Vlade i institucije EU imaju direktnije alate za ublažavanje udara. Tokom prethodne krize, Evropska komisija je uvela mere kao što su ograničenja cena energije, zajednička kupovina gasa i inicijative za smanjenje potrošnje. Nacionalne vlade su takođe obezbedile subvencije finansirane zaduživanjem.
Međutim, ovog puta, fiskalni odgovori mogu biti ograničeniji. Više globalne kamatne stope i povećan javni dug – posebno u zemljama poput Francuske, Italije i Španije – ograničavaju sposobnost vlada da troše. Iste te zemlje bile su među najaktivnijima u ublažavanju poslednje krize i sada su među najranjivijima na još jedan naftni šok.
Sa rastućim troškovima energije i sve većim ekonomskim pritiscima, EU se suočava sa sve većim rizikom od recesije. Iako situacija naglašava hitnu potrebu za ubrzanjem prelaska na obnovljive izvore energije, obim uticaja će u velikoj meri zavisiti od toga koliko će evropske vlade efikasno reagovati u narednim mesecima.
