Енергетска тржишта су бачена у превирања након војних удара Сједињених Држава и Израела на Иран 28. фебруара, што је довело до наглог раста цена нафте и гаса. Овај скок је посебна брига за Европску унију, која је и даље у великој мери зависна од увоза енергије.
За разлику од многих економских поремећаја, растуће цене нафте имају тренутни и директан утицај – повећавају трошкове горива и енергије за потрошаче, а истовремено повећавају трошкове производње и транспорта за предузећа. Анализа коју је објавио часопис „The Conversation“ испитује како би се шок могао проширити на економију ЕУ, фокусирајући се на обрасце потрошње блока и структурне рањивости.
Пошто ЕУ увози већину своје нафте и гаса, сукоб не само да повећава цене већ и угрожава стабилност снабдевања. Истовремено, Европа је у јачој позицији него у прошлим кризама. Укупна потрошња енергије постепено опада, док се производња обновљивих извора енергије повећава. Растућа употреба електричних и хибридних возила такође помаже у заштити неких потрошача од тренутних скокова цена.
У поређењу са нафтним шоковима из 1970-их, ЕУ има користи од диверзификованијих извора енергије и побољшане ефикасности. Ипак, очекује се да ће се утицај значајно разликовати у зависности од земље и сектора. Највеће економије блока – Немачка, Француска, Италија и Шпанија – су највећи потрошачи енергије и стога су највише изложене растућим трошковима. Друмски саобраћај чини отприлике половину потрошње нафте, док су индустрије попут хемикалије, папира и челика такође енергетски веома интензивне.
Анализа повлачи паралеле са енергетском кризом из 2022. године коју је изазвао рат у Украјини, када су поремећаји у снабдевању гасом подигли цене електричне енергије.
У то време, Европска централна банка је одговорила повећањем каматних стопа са -0,5% у јулу 2022. на 4% до септембра 2023. у настојању да се бори против инфлације. Међутим, такве мере долазе са компромисима: више каматне стопе могу обуздати инфлацију, али и успорити економски раст и повећати незапосленост. Централне банке су стога приморане да балансирају стабилност цена са заштитом радних места.
Владе и институције ЕУ имају директније алате за ублажавање удара. Током претходне кризе, Европска комисија је увела мере као што су ограничења цена енергије, заједничка куповина гаса и иницијативе за смањење потрошње. Националне владе су такође обезбедиле субвенције финансиране задуживањем.
Међутим, овог пута, фискални одговори могу бити ограниченији. Више глобалне каматне стопе и повећан јавни дуг – посебно у земљама попут Француске, Италије и Шпаније – ограничавају способност влада да троше. Исте те земље биле су међу најактивнијима у ублажавању последње кризе и сада су међу најрањивијима на још један нафтни шок.
Са растућим трошковима енергије и све већим економским притисцима, ЕУ се суочава са све већим ризиком од рецесије. Иако ситуација наглашава хитну потребу за убрзањем преласка на обновљиве изворе енергије, обим утицаја ће у великој мери зависити од тога колико ће европске владе ефикасно реаговати у наредним месецима.
