Европа је годинама гледала ка Берлину, Паризу и Риму као центрима политичке и економске моћи. Међутим, све више показатеља говори да се тежиште континента помера ка југу — и да Мадрид постаје једна од најважнијих престоница нове Европе.
Шпанија, коју су после кризе 2008. многи видели као слабу карику еврозоне, сада бележи резултате које највеће европске економије могу само да пожеле.
Док Немачка стагнира, Француска тоне у унутрашње политичке проблеме, а Италија све више зависи од односа са Вашингтоном, Шпанија расте, привлачи инвестиције и гради нову спољнополитичку улогу.
Према економским проценама, шпански БДП је 2025. порастао за 2,8 одсто, док је просек еврозоне био око 1,5 одсто. Само у последњем кварталу Шпанија је имала раст од 0,8 одсто, више него двоструко од еврозонског просека.
То више није случајност, већ тренд.
Шпанија је успела да се одмакне од старе слике земље зависне од туризма и јефтине радне снаге. Нови мотор раста све више постају финансије, некретнине, информационе технологије, професионалне услуге и индустријске инвестиције.
Истовремено, незапосленост је пала испод 10 одсто први пут од 2008. године, док се очекује да јавни дуг падне испод 100 одсто БДП-а.
То је огроман преокрет за земљу која је пре само једне деценије била симбол јужњачке економске кризе.
Политички мотор тог преокрета је влада Педра Санчеза, социјалистичко-левичарска мањинска коалиција која је успела да преживи унутрашње притиске и истовремено отвори више великих спољнополитичких фронтова.
Санчез је Шпанију позиционирао као најгласнију европску државу у критици Израела због рата у Гази. Мадрид је признао палестинску државу, увео ембарго на оружје, забранио пристајање бродовима који превозе војно гориво за израелске снаге и заузео много оштрију позицију од већине европских престоница.
Та политика изазвала је сукоб са Израелом и захлађење односа са Вашингтоном, али је Шпанији отворила простор у арапском свету, Африци и Латинској Америци.
Док друге европске земље оклевају, Мадрид покушава да заузме дипломатски простор који су Берлин, Париз и Рим делимично напустили.
Још важнији преокрет дешава се у индустрији.
Шпанија постаје главна европска капија за кинески индустријски капитал. CATL и Stellantis граде огромну фабрику батерија код Сарагосе, вредну више од четири милијарде евра, са планираном годишњом производњом од 50 гигават-сати.
Тај пројекат треба да отвори више хиљада радних места и да Шпанију уведе у сам врх европске производње батерија и електричних возила.
Поред тога, кинески произвођачи аутомобила све више користе Шпанију као базу за улазак на европско тржиште. Chery већ склапа возила у Барселони, MG планира своју прву европску фабрику електричних аутомобила на шпанском тлу, а Leapmotor и Hongqi такође се помињу у ширем индустријском преуређењу.
Док Берлин, Париз и Рим страхују од реакције Вашингтона или од превелике зависности од Кине, Мадрид делује много прагматичније.
Шпанија узима инвестиције, отвара фабрике, користи европске фондове и гради нову индустријску базу.
То је можда најважнија лекција: док други расправљају о ризицима, Шпанија ради.
Други велики правац шпанског успона је Латинска Америка.
На самиту ЕУ и земаља Латинске Америке и Кариба у Санта Марти, Санчез је био један од ретких европских лидера који је дошао. Немачки, француски и италијански врх су изостали, док је Шпанија искористила прилику да се представи као природни европски мост ка шпанском говорном свету.
Мадрид гура ратификацију споразума са Меркосуром, модернизацију договора са Мексиком и јачање европског присуства у региону у којем Шпанија има језичку, историјску и културну предност коју нико други у ЕУ не може да копира.
Шпанија је већ један од највећих инвеститора у Латинској Америци, а сада покушава да ту позицију претвори у геополитичку полугу.
Трећи правац је Медитеран.
Шпанија је продубила односе са Мароком, подржала марокански план аутономије за Западну Сахару, обезбедила сарадњу Рабата око миграција ка Сеути и Мелиљи и поставила се као један од главних европских посредника на јужном Медитерану.
Такав курс има цену. Алжир је у тој новој поставци гурнут у други план, а шпанска политика све јасније бира Мароко као главног партнера у региону.
То показује да Мадрид више не жели да буде само јужна периферија Европске уније, већ држава која самостално одлучује где су јој приоритети: Медитеран, Ибероамерика, индустрија и кинески капитал.
Управо ту се види разлика између старе и нове Европе.
Берлин је и даље највећа економија ЕУ, али делује споро, подељено и исцрпљено. Париз је оптерећен унутрашњим кризама. Рим се превише ослања на Вашингтон. Лондон је после Брегзита остао на ивици континенталне игре.
Мадрид, с друге стране, расте, има јасне спољнополитичке приоритете и користи простор који други не користе.
Санчезов ризик је велики: жели да Шпанија истовремено буде медитеранска сила, мост ка Латинској Америци, европска капија за азијску индустрију и најнезависнији глас унутар ЕУ када је реч о Израелу и Блиском истоку.
За сада, та стратегија није пропала.
Напротив, делује као да Шпанија гради нови модел европске моћи: мање моралисања из центра, више конкретних веза са светом који расте.
То не значи да је Мадрид већ заменио Берлин као главни центар Европе. Али значи да се питање више не може игнорисати.
Европско тежиште се помера са Рајне ка Мансанаресу.
Ако се овај тренд настави, будућа Европа можда неће гледати само ка немачким фабрикама, француској дипломатији и бриселској бирократији, већ ка Шпанији као земљи која је у тишини схватила ново време пре осталих.
Главна порука је јасна: док је стари европски центар заглављен у страху, спорости и унутрашњим кризама, Мадрид делује као град који је већ почео да игра следећу партију.
