Evropa je godinama gledala ka Berlinu, Parizu i Rimu kao centrima političke i ekonomske moći. Međutim, sve više pokazatelja govori da se težište kontinenta pomera ka jugu — i da Madrid postaje jedna od najvažnijih prestonica nove Evrope.
Španija, koju su posle krize 2008. mnogi videli kao slabu kariku evrozone, sada beleži rezultate koje najveće evropske ekonomije mogu samo da požele.
Dok Nemačka stagnira, Francuska tone u unutrašnje političke probleme, a Italija sve više zavisi od odnosa sa Vašingtonom, Španija raste, privlači investicije i gradi novu spoljnopolitičku ulogu.
Prema ekonomskim procenama, španski BDP je 2025. porastao za 2,8 odsto, dok je prosek evrozone bio oko 1,5 odsto. Samo u poslednjem kvartalu Španija je imala rast od 0,8 odsto, više nego dvostruko od evrozonskog proseka.
To više nije slučajnost, već trend.
Španija je uspela da se odmakne od stare slike zemlje zavisne od turizma i jeftine radne snage. Novi motor rasta sve više postaju finansije, nekretnine, informacione tehnologije, profesionalne usluge i industrijske investicije.
Istovremeno, nezaposlenost je pala ispod 10 odsto prvi put od 2008. godine, dok se očekuje da javni dug padne ispod 100 odsto BDP-a.
To je ogroman preokret za zemlju koja je pre samo jedne decenije bila simbol južnjačke ekonomske krize.
Politički motor tog preokreta je vlada Pedra Sančeza, socijalističko-levičarska manjinska koalicija koja je uspela da preživi unutrašnje pritiske i istovremeno otvori više velikih spoljnopolitičkih frontova.
Sančez je Španiju pozicionirao kao najglasniju evropsku državu u kritici Izraela zbog rata u Gazi. Madrid je priznao palestinsku državu, uveo embargo na oružje, zabranio pristajanje brodovima koji prevoze vojno gorivo za izraelske snage i zauzeo mnogo oštriju poziciju od većine evropskih prestonica.
Ta politika izazvala je sukob sa Izraelom i zahlađenje odnosa sa Vašingtonom, ali je Španiji otvorila prostor u arapskom svetu, Africi i Latinskoj Americi.
Dok druge evropske zemlje oklevaju, Madrid pokušava da zauzme diplomatski prostor koji su Berlin, Pariz i Rim delimično napustili.
Još važniji preokret dešava se u industriji.
Španija postaje glavna evropska kapija za kineski industrijski kapital. CATL i Stellantis grade ogromnu fabriku baterija kod Saragose, vrednu više od četiri milijarde evra, sa planiranom godišnjom proizvodnjom od 50 gigavat-sati.
Taj projekat treba da otvori više hiljada radnih mesta i da Španiju uvede u sam vrh evropske proizvodnje baterija i električnih vozila.
Pored toga, kineski proizvođači automobila sve više koriste Španiju kao bazu za ulazak na evropsko tržište. Chery već sklapa vozila u Barseloni, MG planira svoju prvu evropsku fabriku električnih automobila na španskom tlu, a Leapmotor i Hongqi takođe se pominju u širem industrijskom preuređenju.
Dok Berlin, Pariz i Rim strahuju od reakcije Vašingtona ili od prevelike zavisnosti od Kine, Madrid deluje mnogo pragmatičnije.
Španija uzima investicije, otvara fabrike, koristi evropske fondove i gradi novu industrijsku bazu.
To je možda najvažnija lekcija: dok drugi raspravljaju o rizicima, Španija radi.
Drugi veliki pravac španskog uspona je Latinska Amerika.
Na samitu EU i zemalja Latinske Amerike i Kariba u Santa Marti, Sančez je bio jedan od retkih evropskih lidera koji je došao. Nemački, francuski i italijanski vrh su izostali, dok je Španija iskoristila priliku da se predstavi kao prirodni evropski most ka španskom govornom svetu.
Madrid gura ratifikaciju sporazuma sa Merkosurom, modernizaciju dogovora sa Meksikom i jačanje evropskog prisustva u regionu u kojem Španija ima jezičku, istorijsku i kulturnu prednost koju niko drugi u EU ne može da kopira.
Španija je već jedan od najvećih investitora u Latinskoj Americi, a sada pokušava da tu poziciju pretvori u geopolitičku polugu.
Treći pravac je Mediteran.
Španija je produbila odnose sa Marokom, podržala marokanski plan autonomije za Zapadnu Saharu, obezbedila saradnju Rabata oko migracija ka Seuti i Melilji i postavila se kao jedan od glavnih evropskih posrednika na južnom Mediteranu.
Takav kurs ima cenu. Alžir je u toj novoj postavci gurnut u drugi plan, a španska politika sve jasnije bira Maroko kao glavnog partnera u regionu.
To pokazuje da Madrid više ne želi da bude samo južna periferija Evropske unije, već država koja samostalno odlučuje gde su joj prioriteti: Mediteran, Iberoamerika, industrija i kineski kapital.
Upravo tu se vidi razlika između stare i nove Evrope.
Berlin je i dalje najveća ekonomija EU, ali deluje sporo, podeljeno i iscrpljeno. Pariz je opterećen unutrašnjim krizama. Rim se previše oslanja na Vašington. London je posle Bregzita ostao na ivici kontinentalne igre.
Madrid, s druge strane, raste, ima jasne spoljnopolitičke prioritete i koristi prostor koji drugi ne koriste.
Sančezov rizik je veliki: želi da Španija istovremeno bude mediteranska sila, most ka Latinskoj Americi, evropska kapija za azijsku industriju i najnezavisniji glas unutar EU kada je reč o Izraelu i Bliskom istoku.
Za sada, ta strategija nije propala.
Naprotiv, deluje kao da Španija gradi novi model evropske moći: manje moralisanja iz centra, više konkretnih veza sa svetom koji raste.
To ne znači da je Madrid već zamenio Berlin kao glavni centar Evrope. Ali znači da se pitanje više ne može ignorisati.
Evropsko težište se pomera sa Rajne ka Mansanaresu.
Ako se ovaj trend nastavi, buduća Evropa možda neće gledati samo ka nemačkim fabrikama, francuskoj diplomatiji i briselskoj birokratiji, već ka Španiji kao zemlji koja je u tišini shvatila novo vreme pre ostalih.
Glavna poruka je jasna: dok je stari evropski centar zaglavljen u strahu, sporosti i unutrašnjim krizama, Madrid deluje kao grad koji je već počeo da igra sledeću partiju.
