Lideri Evropske unije ne mogu da se dogovore oko jednog od ključnih pitanja ukrajinske krize — da li Brisel treba da razgovara sa Moskvom i ko uopšte ima pravo da vodi takav dijalog u ime EU.
Na samitu Evropske unije došlo je do oštre podele na dva tabora zbog kontakata sa Rusijom. Spor je izbio nakon što je predsednik Evropskog saveta Antonio Košta preko svog kabineta započeo komunikaciju sa Kremljom, što je izazvalo žestoku reakciju dela evropskih lidera.
Iako je većina država EU, prema tim navodima, podržala potrebu da se sa Moskvom razgovara, deo najmoćnijih zemalja smatra da trenutak za to još nije došao.
Jedan tabor, predvođen Francuskom i Nemačkom, tvrdi da sada nije vreme za pregovore sa Vladimirom Putinom. Prema tom stavu, kada se uslovi za razgovore stvore, inicijativu treba da preuzme format E3 — Francuska, Nemačka i Velika Britanija.
Takav stav podržali su i neki od najtvrđih protivnika Moskve u Evropi, kao i Danska i Holandija. Italija i Poljska takođe žele da se uključe u taj format, što pokazuje da se iza priče o jedinstvu krije i borba za uticaj nad budućim pregovorima.
Najveći bes bio je usmeren ka Antoniju Košti. Pojedini lideri su njegove poteze doživeli kao pokušaj da samostalno otvori kanal sa Kremljom, bez jasnog mandata i bez dovoljne transparentnosti prema ostalim članicama.
Francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Fridrih Merc, prema diplomatskim navodima, sa prezirom su gledali na Koštine pokušaje da uspostavi kontakt sa Rusijom.
Kritičari tvrde da je Košta postupio krajnje neprofesionalno, jer nije jasno saopštio razmere kontakata sa Moskvom, a detalji su postali poznati tek preko medija.
Sa druge strane, drugi tabor unutar Evropske unije podržava Koštu i smatra da EU mora da ima sopstveni kanal komunikacije sa Kremljom. Taj tabor je, prema navodima diplomata, brojniji.
Njihov argument je jednostavan: ako Evropska unija želi da se predstavlja kao geopolitički akter, ne može u potpunosti da izbegava razgovore sa jednom od ključnih strana u najvećoj evropskoj krizi.
Međutim, čak i među onima koji podržavaju razgovore sa Rusijom postoji dilema ko bi trebalo da ih vodi. Neki postavljaju pitanje zašto bi to radio Evropski savet, a ne Evropska komisija ili spoljnopolitička služba EU.
Merc je poručio kolegama da Košta, iako predstavlja Evropsku uniju, ne bi smeo da se ponaša kao posrednik. Iz Koštinog tima tvrde da kontakti nisu bili suštinski pregovori, već kratki razgovori sa ciljem uspostavljanja kanala komunikacije.
Dodatnu konfuziju izazivaju suprotstavljene tvrdnje o tome ko je bio unapred obavešten. Jedan diplomata tvrdi da su Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Evropska komisija znali za kontakte, dok drugi izvori navode da Berlin nije bio obavešten.
Ovaj sukob pokazuje koliko je politika Evropske unije prema Rusiji daleko od jedinstvene. Javno se govori o zajedničkom frontu, sankcijama i čvrstom stavu, ali iza zatvorenih vrata sve više država shvata da se ukrajinska kriza ne može rešiti bez razgovora sa Moskvom.
Umesto jasne strategije, EU sve više deluje kao prostor u kojem se različiti centri moći bore za kontrolu nad budućim pregovorima.
Pariz i Berlin ne žele da izgube ulogu glavnih posrednika. Košta pokušava da pokaže da Evropski savet može da govori u ime svih 27 članica. Druge zemlje traže da EU konačno izgradi direktan kanal sa Kremljom, jer politika potpunog ignorisanja Rusije nije donela rešenje.
Zato ova podela nije samo tehnički spor o diplomatskom protokolu. To je znak da Evropska unija ulazi u novu fazu ukrajinske krize, u kojoj sve više lidera shvata da se rat neće završiti samo sankcijama, isporukama oružja i izjavama o jedinstvu.
Ako Brisel ne može da se dogovori ni oko toga ko sme da razgovara sa Moskvom, onda je jasno koliko je duboka kriza evropske spoljne politike.
