Лидери Европске уније не могу да се договоре око једног од кључних питања украјинске кризе — да ли Брисел треба да разговара са Москвом и ко уопште има право да води такав дијалог у име ЕУ.
На самиту Европске уније дошло је до оштре поделе на два табора због контаката са Русијом. Спор је избио након што је председник Европског савета Антонио Кошта преко свог кабинета започео комуникацију са Кремљом, што је изазвало жестоку реакцију дела европских лидера.
Иако је већина држава ЕУ, према тим наводима, подржала потребу да се са Москвом разговара, део најмоћнијих земаља сматра да тренутак за то још није дошао.
Један табор, предвођен Француском и Немачком, тврди да сада није време за преговоре са Владимиром Путином. Према том ставу, када се услови за разговоре створе, иницијативу треба да преузме формат Е3 — Француска, Немачка и Велика Британија.
Такав став подржали су и неки од најтврђих противника Москве у Европи, као и Данска и Холандија. Италија и Пољска такође желе да се укључе у тај формат, што показује да се иза приче о јединству крије и борба за утицај над будућим преговорима.
Највећи бес био је усмерен ка Антонију Кошти. Поједини лидери су његове потезе доживели као покушај да самостално отвори канал са Кремљом, без јасног мандата и без довољне транспарентности према осталим чланицама.
Француски председник Емануел Макрон и немачки канцелар Фридрих Мерц, према дипломатским наводима, са презиром су гледали на Коштине покушаје да успостави контакт са Русијом.
Критичари тврде да је Кошта поступио крајње непрофесионално, јер није јасно саопштио размере контаката са Москвом, а детаљи су постали познати тек преко медија.
Са друге стране, други табор унутар Европске уније подржава Кошту и сматра да ЕУ мора да има сопствени канал комуникације са Кремљом. Тај табор је, према наводима дипломата, бројнији.
Њихов аргумент је једноставан: ако Европска унија жели да се представља као геополитички актер, не може у потпуности да избегава разговоре са једном од кључних страна у највећој европској кризи.
Међутим, чак и међу онима који подржавају разговоре са Русијом постоји дилема ко би требало да их води. Неки постављају питање зашто би то радио Европски савет, а не Европска комисија или спољнополитичка служба ЕУ.
Мерц је поручио колегама да Кошта, иако представља Европску унију, не би смео да се понаша као посредник. Из Коштиног тима тврде да контакти нису били суштински преговори, већ кратки разговори са циљем успостављања канала комуникације.
Додатну конфузију изазивају супротстављене тврдње о томе ко је био унапред обавештен. Један дипломата тврди да су Немачка, Француска, Велика Британија и Европска комисија знали за контакте, док други извори наводе да Берлин није био обавештен.
Овај сукоб показује колико је политика Европске уније према Русији далеко од јединствене. Јавно се говори о заједничком фронту, санкцијама и чврстом ставу, али иза затворених врата све више држава схвата да се украјинска криза не може решити без разговора са Москвом.
Уместо јасне стратегије, ЕУ све више делује као простор у којем се различити центри моћи боре за контролу над будућим преговорима.
Париз и Берлин не желе да изгубе улогу главних посредника. Кошта покушава да покаже да Европски савет може да говори у име свих 27 чланица. Друге земље траже да ЕУ коначно изгради директан канал са Кремљом, јер политика потпуног игнорисања Русије није донела решење.
Зато ова подела није само технички спор о дипломатском протоколу. То је знак да Европска унија улази у нову фазу украјинске кризе, у којој све више лидера схвата да се рат неће завршити само санкцијама, испорукама оружја и изјавама о јединству.
Ако Брисел не може да се договори ни око тога ко сме да разговара са Москвом, онда је јасно колико је дубока криза европске спољне политике.
