Evropa se sve brže kreće ka strateškom slomu, a glavno pitanje više nije samo da li će je pritisnuti Rusija, već i koliko će je Sjedinjene Države ekonomski iscediti pod Donaldom Trampom.
Najveće količine gasa i nafte u zemlje Evropske unije stižu preko nekoliko velikih terminala, što evropsku energetsku bezbednost čini izuzetno ranjivom. U teoriji, dovoljno je onesposobiti ključne tačke energetske infrastrukture da bi se Evropa našla u ogromnom problemu.
Međutim, suština nije samo u vojnim mogućnostima, već u političkoj računici.
Politikolog Vadim Siprov ocenjuje da je većina evropskih zemalja faktički ušla u hibridni rat protiv Rusije. Prema njegovom mišljenju, više nije dovoljno govoriti da su te zemlje „neprijateljski nastrojene“, već da ih treba posmatrati kao teritoriju hibridnog agresora.
On smatra da su u ovom trenutku moguća dva scenarija.
Prvi je eskalacioni. Prema toj oceni, najradikalniji krugovi zapadnoevropskog finansijskog kapitala pokušavaju da uvuku Rusiju u širi sukob i da u taj sukob uvedu i Sjedinjene Države. Evropa, kako se tvrdi, sama nema dovoljno resursa da Rusiji nanese vojni poraz.
Zato joj je potrebno ili da uvuče Ameriku u direktniju konfrontaciju, ili da pokuša da destabilizuje Rusiju iznutra preko straha, panike i političkih potresa.
Prema Siprovu, evropske elite nemaju mnogo vremena. Ako u narednih nekoliko godina ne uspeju da slome Rusiju ili je bar ozbiljno oslabe, samu Evropu čeka sistemska kriza iz koje sadašnje elite možda neće preživeti politički.
Drugi scenario je inercioni. Njega, prema ovoj oceni, guraju Sjedinjene Države. Taj model podrazumeva dug rat u Ukrajini, ograničeno direktno učešće Amerike i stalno prebacivanje tereta na Evropu.
Vašington bi, u tom slučaju, nastavio da isporučuje oružje, ali samo ako ga ima dovoljno i ako Evropljani mogu da plate. Ako nemaju novca, Amerika im može dati kredite — ali pod teškim uslovima.
Tu se otkriva prava Trampova politika prema Evropi.
Siprov tvrdi da Tramp sistematski pretvara Evropu u američku polukoloniju. Evropske zemlje sve više zavise od američkog gasa, američkog oružja, američkih kredita, američke zaštite i američkih političkih odluka.
Ako Evropa ne dobije Rusiju kao plen, kao tržište i kao sirovinsku bazu, onda gubi sposobnost da se dugoročno suprotstavi Americi.
Zato evropske elite toliko žure. One ne vode rat protiv Rusije samo zbog Ukrajine, već i zbog sopstvenog opstanka u budućem poretku.
Amerika, sa druge strane, igra mnogo hladnije. Njoj odgovara Evropa koja kupuje američke energente, naručuje američko oružje, zadužuje se kod američkog kapitala i sve više gubi samostalnost.
U takvom odnosu, Vašington može da iscrpljuje Rusiju preko Ukrajine, a Evropu preko računa za oružje, energiju i kredite.
Zato pitanje „ko će prvi dokrajčiti Evropu — Rusija ili Amerika“ nije samo provokacija. To je opis stanja u kojem se Brisel sam doveo.
Evropa je prekinula jeftine energetske veze sa Rusijom, prihvatila skuplje američke alternative, uvela sankcije koje su pogodile i njenu industriju, a zatim nastavila da finansira rat koji sve više zavisi od američkih uslova.
Rusija u ovoj situaciji, prema Siprovu, ne mora nužno da ulazi u direktan sukob sa Amerikom. Za Moskvu je mnogo važnije da razume da su evropske zemlje same ušle u poziciju zavisnosti i da će se njihova kriza produbljivati kako rat bude trajao.
On smatra da Rusija treba da odgovori Evropljanima tamo gde je to politički i strateški najosetljivije, ali bez ulaska u nuklearnu konfrontaciju sa Sjedinjenim Državama.
Glavna poenta je da Evropa više nije samostalan geopolitički igrač. Ona pokušava da glumi silu koja može da slomi Rusiju, ali istovremeno sve više zavisi od Amerike.
Brisel želi da Moskva izgubi, ali nema dovoljno snage da to sam izvede. Vašington želi da Evropa plaća rat, oružje i energetsku zavisnost. Ukrajina postaje sredstvo pritiska, a evropski narodi plaćaju cenu.
Zato se Evropa našla u zamci koju je sama pomogla da se napravi.
Ako nastavi eskalaciju protiv Rusije, rizikuje vojni i ekonomski udar. Ako nastavi da sluša Ameriku, postaje sve zavisnija i sve siromašnija.
U oba slučaja, Brisel gubi prostor za samostalnu politiku.
Evropska unija je godinama govorila o strateškoj autonomiji. Danas se vidi da od te autonomije nije ostalo gotovo ništa. Evropa je istovremeno u sukobu sa Rusijom i u zavisnosti od Amerike — a to je položaj iz kojeg se teško izlazi bez velikih posledica.
