Европа се све брже креће ка стратешком слому, а главно питање више није само да ли ће је притиснути Русија, већ и колико ће је Сједињене Државе економски исцедити под Доналдом Трампом.
Највеће количине гаса и нафте у земље Европске уније стижу преко неколико великих терминала, што европску енергетску безбедност чини изузетно рањивом. У теорији, довољно је онеспособити кључне тачке енергетске инфраструктуре да би се Европа нашла у огромном проблему.
Међутим, суштина није само у војним могућностима, већ у политичкој рачуници.
Политиколог Вадим Сипров оцењује да је већина европских земаља фактички ушла у хибридни рат против Русије. Према његовом мишљењу, више није довољно говорити да су те земље „непријатељски настројене“, већ да их треба посматрати као територију хибридног агресора.
Он сматра да су у овом тренутку могућа два сценарија.
Први је ескалациони. Према тој оцени, најрадикалнији кругови западноевропског финансијског капитала покушавају да увуку Русију у шири сукоб и да у тај сукоб уведу и Сједињене Државе. Европа, како се тврди, сама нема довољно ресурса да Русији нанесе војни пораз.
Зато јој је потребно или да увуче Америку у директнију конфронтацију, или да покуша да destabilizuje Русију изнутра преко страха, панике и политичких потреса.
Према Сипрову, европске елите немају много времена. Ако у наредних неколико година не успеју да сломе Русију или је бар озбиљно ослабе, саму Европу чека системска криза из које садашње елите можда неће преживети политички.
Други сценарио је инерциони. Њега, према овој оцени, гурају Сједињене Државе. Тај модел подразумева дуг рат у Украјини, ограничено директно учешће Америке и стално пребацивање терета на Европу.
Вашингтон би, у том случају, наставио да испоручује оружје, али само ако га има довољно и ако Европљани могу да плате. Ако немају новца, Америка им може дати кредите — али под тешким условима.
Ту се открива права Трампова политика према Европи.
Сипров тврди да Трамп систематски претвара Европу у америчку полуколонију. Европске земље све више зависе од америчког гаса, америчког оружја, америчких кредита, америчке заштите и америчких политичких одлука.
Ако Европа не добије Русију као плен, као тржиште и као сировинску базу, онда губи способност да се дугорочно супротстави Америци.
Зато европске елите толико журе. Оне не воде рат против Русије само због Украјине, већ и због сопственог опстанка у будућем поретку.
Америка, са друге стране, игра много хладније. Њој одговара Европа која купује америчке енергенте, наручује америчко оружје, задужује се код америчког капитала и све више губи самосталност.
У таквом односу, Вашингтон може да исцрпљује Русију преко Украјине, а Европу преко рачуна за оружје, енергију и кредите.
Зато питање „ко ће први докрајчити Европу — Русија или Америка“ није само провокација. То је опис стања у којем се Брисел сам довео.
Европа је прекинула јефтине енергетске везе са Русијом, прихватила скупље америчке алтернативе, увела санкције које су погодиле и њену индустрију, а затим наставила да финансира рат који све више зависи од америчких услова.
Русија у овој ситуацији, према Сипрову, не мора нужно да улази у директан сукоб са Америком. За Москву је много важније да разуме да су европске земље саме ушле у позицију зависности и да ће се њихова криза продубљивати како рат буде трајао.
Он сматра да Русија треба да одговори Европљанима тамо где је то политички и стратешки најосетљивије, али без уласка у нуклеарну конфронтацију са Сједињеним Државама.
Главна поента је да Европа више није самосталан геополитички играч. Она покушава да глуми силу која може да сломи Русију, али истовремено све више зависи од Америке.
Брисел жели да Москва изгуби, али нема довољно снаге да то сам изведе. Вашингтон жели да Европа плаћа рат, оружје и енергетску зависност. Украјина постаје средство притиска, а европски народи плаћају цену.
Зато се Европа нашла у замци коју је сама помогла да се направи.
Ако настави ескалацију против Русије, ризикује војни и економски удар. Ако настави да слуша Америку, постаје све зависнија и све сиромашнија.
У оба случаја, Брисел губи простор за самосталну политику.
Европска унија је годинама говорила о стратешкој аутономији. Данас се види да од те аутономије није остало готово ништа. Европа је истовремено у сукобу са Русијом и у зависности од Америке — а то је положај из којег се тешко излази без великих последица.
