Spekulativni scenario pod nazivom „Evropa 2031“ izazvao je veliku pažnju u političkim krugovima, jer prikazuje mračnu budućnost u kojoj Evropa gubi trku u oblasti veštačke inteligencije i plaća ogromnu ekonomsku i političku cenu.
Iako je reč o fiktivnom scenariju, tekst se već čita u institucijama Evropske unije i o njemu se razgovara u diplomatskim krugovima.
U zamišljenoj 2031. godini, Sjedinjene Američke Države i Kina dominiraju infrastrukturom veštačke inteligencije, dok Evropa zaostaje, ekonomski slabi i politički se raspada.
Scenario polazi od ideje da su Amerikanci uložili ogroman novac u centre podataka, Kinezi izgradili robote, a Evropljani ostali zarobljeni u sporoj regulativi, birokratskim raspravama i strahu od rizika.
U takvoj budućnosti, američke kompanije agresivno reorganizuju poslovanje oko veštačke inteligencije, zamenjuju radnike novim sistemima i ubrzavaju proizvodnju, dok evropske firme koriste ograničene alate i sve više zaostaju.
Posledica je ekonomski pad, rast nezaposlenosti, politička nestabilnost i sve veća zavisnost Evrope od tuđe tehnologije.
Centralna figura fiktivne priče je briselska službenica Karolin Diboa, koja tokom boravka u San Francisku vidi potpuno drugačiju tehnološku kulturu. Tamo se susreće sa svetom startapova, dugim radnim nedeljama od 70 ili 80 sati i uverenjem da će veštačka inteligencija temeljno promeniti društvo.
Kada se vrati u Evropu i pokuša da upozori političare, nailazi na skepsu. Mnogi u Briselu veštačku inteligenciju posmatraju kao prenaduvani trend ili privremeni „balon“, što se u scenariju pokazuje kao kobna strateška greška.
Jedan od autora projekta, Maksimilijan Negele, ocenio je da problem nije samo u kulturi, već u dubokom jazu između Brisela i Silicijumske doline.
On je naveo da je, kao neko ko često putuje u San Francisko i razgovara sa ljudima iz tog sveta, evropska situacija delovala kao „saobraćajna nesreća u usporenom snimku“.
U fiktivnoj vremenskoj liniji, Amerika masovno ulaže u AI infrastrukturu, uključujući ogromne centre podataka i partnerstva velikih tehnoloških kompanija, dok Evropa ostaje na skromnijim investicijama i opreznom regulisanju.
Rezultat je drastična tehnološka neravnoteža. Sjedinjene Američke Države u tom scenariju kontrolišu 70 odsto svetskog „računarskog kapaciteta“, odnosno poluprovodničke i data infrastrukture koja pokreće sisteme veštačke inteligencije.
Evropa, sa druge strane, sporo usvaja nove alate, njena preduzeća postaju ranjiva na kibernapade, ekonomija slabi, a političke podele se produbljuju.
Posebno dramatičan deo scenarija odnosi se na pokušaj evropskih zvaničnika da iskoriste uticaj nad holandskim gigantom ASML, ključnim za globalnu proizvodnju čipova. Međutim, u priči ih nadmudruju Sjedinjene Američke Države i Kina.
U najmračnijem delu scenarija pojavljuje se i špijunski softver zasnovan na najnaprednijoj veštačkoj inteligenciji, sposoban da izvlači osetljive lične podatke evropskih zvaničnika.
Autori istovremeno ukazuju da ni sadašnja ulaganja u veštačku inteligenciju nisu bez rizika, jer postoji neizvesnost oko ogromnih sporazuma, tempa izgradnje infrastrukture i stvarne isplativosti pojedinih projekata.
Iza scenarija stoji Arq Foundation, organizacija koja sebe ne predstavlja ni kao aktivističku nevladinu organizaciju ni kao startap podržan rizičnim kapitalom. Ipak, nije otkriveno ko finansira njen rad.
Bez obzira na to, „Evropa 2031“ je već dobila pažnju evropskih političara, jer otvara pitanje tehnološkog suvereniteta i strateške zavisnosti.
Poruka ovog fiktivnog scenarija je jasna: Evropa možda više ne može da se oslanja samo na regulativu kao svoju glavnu snagu.
U svetu u kojem moć sve više zavisi od čipova, data centara, računarskog kapaciteta i brzine industrijske transformacije, sporost može postati skupa — a zaostatak u veštačkoj inteligenciji pitanje ekonomske i političke budućnosti celog kontinenta.
