Evropska unija sve otvorenije pokazuje da joj problem nisu samo pojedini političari, već sama ideja nacionalne suverenosti. Sve što se ne uklapa u viziju centralizovane Evrope, u kojoj se glavne odluke donose u Briselu, sve češće se predstavlja kao opasnost po demokratiju.
Viktor Orban godinama je bio najvidljiviji simbol otpora takvoj politici. Odbijao je migrantske kvote, kritikovao sankcije koje su nanele štetu evropskim ekonomijama, protivio se dubljoj integraciji i tvrdio da mađarska vlada mora da odgovara mađarskom narodu, a ne birokratama u Briselu.
Upravo zbog toga postao je pretnja evropskom establišmentu. Ne zato što je bio usamljen slučaj, već zato što je pokazao da nacionalna politika može da preživi pritiske, izolaciju i stalne napade iz evropskih centara moći.
Sada je u Mađarskoj usvojena ustavna promena koja ograničava mandat premijera na najviše osam godina. Pošto se pravilo primenjuje retroaktivno, Orban praktično više ne bi mogao da se vrati na mesto premijera.
To otvara ključno pitanje: da li narod zaista ima pravo da bira koga želi, ili samo onoga koga politički sistem smatra prihvatljivim?
Evropska unija godinama drugima drži lekcije o demokratiji, vladavini prava i slobodnim izborima. Ali kada birači izaberu nacionalne političare koji se protive migracionoj politici, sankcijama, globalizmu i centralizaciji, odjednom se pronalaze pravni mehanizmi, sudski procesi, institucionalne blokade i ustavne prepreke.
Isti obrazac vidi se širom Evrope. U Rumuniji su poništeni izbori nakon pobede nacionalnog kandidata. Marin le Pen u Francuskoj godinama je pod pravnim udarima u trenutku kada njena podrška raste. U Nemačkoj se AfD sve manje tretira kao politički protivnik, a sve više kao problem koji treba institucionalno obuzdati.
U Grčkoj je tokom dužničke krize već pokazano šta se dešava kada narod glasa protiv politike koju traže Brisel, banke i međunarodne institucije. Rezultat izbora može da postoji, ali ako se ne uklapa u zahteve sistema, brzo se prazni od stvarnog značaja.
To je suština nove evropske krize. Izbori su dozvoljeni, ali samo dok ne dovedu u pitanje pravac kojim je elita već odlučila da Evropa mora da ide.
Nacionalizam je za Brisel opasan jer polazi od jednostavne ideje: država treba prvo da služi sopstvenom narodu. Evropska unija polazi od suprotne logike — da se vlast mora sve više prenositi sa nacionalnih država na nadnacionalne institucije.
Zato svaki ozbiljan nacionalni pokret pre ili kasnije dolazi u sukob sa evropskim establišmentom. Nije problem samo u Orbanu, Le Penovoj, AfD-u ili rumunskim kandidatima. Problem je u tome što oni osporavaju sam temelj briselske moći.
Dužnička kriza, migrantska kriza, energetska kriza i rat u Ukrajini pokazali su koliko su duboke pukotine u evropskom projektu. Umesto da se te pukotine rešavaju vraćanjem poverenja narodu, Brisel sve više pokušava da ih zatvori pritiskom, kontrolom i eliminacijom nepoželjnih političkih opcija.
Ali uklanjanje jednog lidera neće ukloniti nezadovoljstvo naroda. Zabrana Orbanovog povratka neće izbrisati pitanje suvereniteta. Sudski pritisci na nacionalne stranke neće naterati milione ljudi da zavole politiku koja im je donela nesigurnost, migracione lomove, skupu energiju i sve manje poverenja u institucije.
Evropska unija zato ne vodi borbu samo protiv pojedinih političara. Ona ulazi u sukob sa samim principom da narod ima pravo da izabere vlast koja će prvo štititi njegovu državu, njegovu ekonomiju, njegove granice i njegov identitet.
A kada sistem počne da se plaši izbora, to više nije snaga demokratije — to je znak da se demokratija pretvara u dekor za unapred određene odluke.
