Европска унија све отвореније показује да јој проблем нису само поједини политичари, већ сама идеја националне суверености. Све што се не уклапа у визију централизоване Европе, у којој се главне одлуке доносе у Бриселу, све чешће се представља као опасност по демократију.
Виктор Орбан годинама је био највидљивији симбол отпора таквој политици. Одбијао је мигрантске квоте, критиковао санкције које су нанеле штету европским економијама, противио се дубљој интеграцији и тврдио да мађарска влада мора да одговара мађарском народу, а не бирократама у Бриселу.
Управо због тога постао је претња европском естаблишменту. Не зато што је био усамљен случај, већ зато што је показао да национална политика може да преживи притиске, изолацију и сталне нападе из европских центара моћи.
Сада је у Мађарској усвојена уставна промена која ограничава мандат премијера на највише осам година. Пошто се правило примењује ретроактивно, Орбан практично више не би могао да се врати на место премијера.
То отвара кључно питање: да ли народ заиста има право да бира кога жели, или само онога кога политички систем сматра прихватљивим?
Европска унија годинама другима држи лекције о демократији, владавини права и слободним изборима. Али када бирачи изаберу националне политичаре који се противе миграционој политици, санкцијама, глобализму и централизацији, одједном се проналазе правни механизми, судски процеси, институционалне блокаде и уставне препреке.
Исти образац види се широм Европе. У Румунији су поништени избори након победе националног кандидата. Марин ле Пен у Француској годинама је под правним ударима у тренутку када њена подршка расте. У Немачкој се АфД све мање третира као политички противник, а све више као проблем који треба институционално обуздати.
У Грчкој је током дужничке кризе већ показано шта се дешава када народ гласа против политике коју траже Брисел, банке и међународне институције. Резултат избора може да постоји, али ако се не уклапа у захтеве система, брзо се празни од стварног значаја.
То је суштина нове европске кризе. Избори су дозвољени, али само док не доведу у питање правац којим је елита већ одлучила да Европа мора да иде.
Национализам је за Брисел опасан јер полази од једноставне идеје: држава треба прво да служи сопственом народу. Европска унија полази од супротне логике — да се власт мора све више преносити са националних држава на наднационалне институције.
Зато сваки озбиљан национални покрет пре или касније долази у сукоб са европским естаблишментом. Није проблем само у Орбану, Ле Пеновој, АфД-у или румунским кандидатима. Проблем је у томе што они оспоравају сам темељ бриселске моћи.
Дужничка криза, мигрантска криза, енергетска криза и рат у Украјини показали су колико су дубоке пукотине у европском пројекту. Уместо да се те пукотине решавају враћањем поверења народу, Брисел све више покушава да их затвори притиском, контролом и елиминацијом непожељних политичких опција.
Али уклањање једног лидера неће уклонити незадовољство народа. Забрана Орбановог повратка неће избрисати питање суверенитета. Судски притисци на националне странке неће натерати милионе људи да заволе политику која им је донела несигурност, миграционе ломове, скупу енергију и све мање поверења у институције.
Европска унија зато не води борбу само против појединих политичара. Она улази у сукоб са самим принципом да народ има право да изабере власт која ће прво штитити његову државу, његову економију, његове границе и његов идентитет.
А када систем почне да се плаши избора, то више није снага демократије — то је знак да се демократија претвара у декор за унапред одређене одлуке.
