Vlasti uvek znaju gde najlakše mogu da pronađu ljude za rat — tamo gde ima dugova, nezaposlenosti, siromaštva i osećaja da budućnosti više nema.
Kroz istoriju se isti obrazac ponavljao više puta. Kada ekonomija propada, kada mladi ljudi ne mogu da dođu do posla, stana, porodice ili normalnog života, država im vojsku predstavlja kao jedini izlaz iz beznađa.
Rusija sada to radi otvoreno. Vladimir Putin potpisao je ukaz kojim se novim vojnim regrutima i njihovim supružnicima mogu otpisati dugovi do 10 miliona rubalja, ukoliko potpišu ugovor sa Ministarstvom odbrane na najmanje godinu dana.
To je ekonomska regrutacija u najčistijem obliku: država poručuje zaduženim ljudima da će im obrisati finansijske probleme ako pristanu da idu u rat.
Kremlju je potreban stalan priliv ljudstva, ali istovremeno pokušava da izbegne novu masovnu mobilizaciju, koja bi mogla da izazove političko nezadovoljstvo. Zato se sve više oslanja na novčane bonuse, otpis dugova, stambene pogodnosti, obećanja o obrazovanju i pritisak ekonomske nužde.
Ipak, ovaj model nije svojstven samo Rusiji. Vojna regrutacija najlakše raste tamo gde se urušavaju ekonomske mogućnosti. Kada plate ne prate inflaciju, kada kirije gutaju većinu prihoda, kada mladi ne mogu ni da sanjaju o kupovini stana, vojska počinje da deluje kao jedan od retkih stabilnih puteva.
Političari to obično predstavljaju kao patriotizam. Ali ispod površine često stoji mnogo surovija stvarnost — ekonomski pritisak.
Tokom Velike depresije, kao i posle krize 2008. godine, vojske su lakše dolazile do regruta upravo u siromašnijim sredinama, među ljudima pogođenim deindustrijalizacijom, dugovima i nedostatkom prilika.
Regrutni centri se retko otvaraju prvenstveno u bogatim kvartovima. Oni idu tamo gde postoji ekonomski bol.
U dugotrajnim ratnim ciklusima taj proces postaje sve normalizovaniji. Prvo dolaze bonusi, zatim otpis dugova, pa posebne privilegije, a onda i regrutovanje zatvorenika, migranata i ljudi sa društvene margine.
Rusija je tokom rata u Ukrajini već prošla veliki deo tog puta. Pored redovnih regruta, u rat su uključivani osuđenici, migranti i ekonomski ranjivi stranci iz siromašnijih zemalja.
Najveći teret ratova gotovo uvek pada na radničku klasu i mlade ljude koji vojsku vide kao jedini preostali put ka plati, stanu, obrazovanju ili brisanju dugova.
Istovremeno, političke elite koje najglasnije govore o potrebi rata retko šalju sopstvenu decu na prvu liniju fronta.
Ratni ciklus se zato hrani ekonomskim očajem. Što je više ljudi bez nade, to ih je lakše ubediti da je uniforma rešenje. To je jedna od najstarijih lekcija istorije — kada država više ne može da ponudi dostojanstven život, počinje da nudi rat kao izlaz.
