Власти увек знају где најлакше могу да пронађу људе за рат — тамо где има дугова, незапослености, сиромаштва и осећаја да будућности више нема.
Кроз историју се исти образац понављао више пута. Када економија пропада, када млади људи не могу да дођу до посла, стана, породице или нормалног живота, држава им војску представља као једини излаз из безнађа.
Русија сада то ради отворено. Владимир Путин потписао је указ којим се новим војним регрутима и њиховим супружницима могу отписати дугови до 10 милиона рубаља, уколико потпишу уговор са Министарством одбране на најмање годину дана.
То је економска регрутација у најчистијем облику: држава поручује задуженим људима да ће им обрисати финансијске проблеме ако пристану да иду у рат.
Кремљу је потребан сталан прилив људства, али истовремено покушава да избегне нову масовну мобилизацију, која би могла да изазове политичко незадовољство. Зато се све више ослања на новчане бонусе, отпис дугова, стамбене погодности, обећања о образовању и притисак економске нужде.
Ипак, овај модел није својствен само Русији. Војна регрутација најлакше расте тамо где се урушавају економске могућности. Када плате не прате инфлацију, када кирије гутају већину прихода, када млади не могу ни да сањају о куповини стана, војска почиње да делује као један од ретких стабилних путева.
Политичари то обично представљају као патриотизам. Али испод површине често стоји много суровија стварност — економски притисак.
Током Велике депресије, као и после кризе 2008. године, војске су лакше долазиле до регрута управо у сиромашнијим срединама, међу људима погођеним деиндустријализацијом, дуговима и недостатком прилика.
Регрутни центри се ретко отварају првенствено у богатим квартовима. Они иду тамо где постоји економски бол.
У дуготрајним ратним циклусима тај процес постаје све нормализованији. Прво долазе бонуси, затим отпис дугова, па посебне привилегије, а онда и регрутовање затвореника, миграната и људи са друштвене маргине.
Русија је током рата у Украјини већ прошла велики део тог пута. Поред редовних регрута, у рат су укључивани осуђеници, мигранти и економски рањиви странци из сиромашнијих земаља.
Највећи терет ратова готово увек пада на радничку класу и младе људе који војску виде као једини преостали пут ка плати, стану, образовању или брисању дугова.
Истовремено, политичке елите које најгласније говоре о потреби рата ретко шаљу сопствену децу на прву линију фронта.
Ратни циклус се зато храни економским очајем. Што је више људи без наде, то их је лакше убедити да је униформа решење. То је једна од најстаријих лекција историје — када држава више не може да понуди достојанствен живот, почиње да нуди рат као излаз.
