Bugarska odluka da zaustavi dalju vojnu pomoć Ukrajini, prema oceni Martina Armstronga, predstavlja jedan od prvih znakova da pojedine evropske države počinju da se vraćaju sopstvenim interesima, umesto da bezuslovno slede politiku Brisela.
Armstrong ističe da najveći problem Evrope nije Rusija, već odricanje od nacionalnog suvereniteta od strane političara koji, kako tvrdi, više vode računa o zahtevima Brisela nego o narodu koji predstavljaju.
Prema njegovoj oceni, rat u Ukrajini postao je crna rupa Evrope. Zapadne vlade uložile su stotine milijardi u sukob koji, kako smatra Armstrong, nema vojno rešenje, dok se evropske ekonomije istovremeno suočavaju sa stagnacijom, rastom duga, stambenom krizom, inflacijom i padom životnog standarda.
On ocenjuje da Evropska unija od običnog naroda stalno traži nove žrtve, dok istovremeno bez kraja pronalazi novac za strane ratove.
Bugarska, kako se navodi, nije usamljen slučaj. Podrška beskrajnim paketima pomoći Ukrajini slabi širom Evrope, dok su Mađarska i Slovačka već otvoreno dovele u pitanje zvanični narativ. Istovremeno, protivljenje novoj vojnoj potrošnji raste u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i istočnoj Evropi.
Armstrong naglašava da narod sve jasnije vidi obrazac: posle svake nove isporuke oružja stiže zahtev za još oružja, posle svakog paketa pomoći dolazi novi paket, a svako obećanje da je pobeda „iza ugla“ zamenjuje se novim opravdanjem za nastavak rata.
Prema njegovoj oceni, bugarski potez je važan jer otkriva sve dublji jaz između evropskih elita i naroda. Dok ljude brinu cene energenata, hrane, porezi, stanovanje i ekonomska sigurnost, Brisel se bavi vojnim obavezama, sankcijama i geopolitičkim ambicijama.
Armstrong smatra da se te dve politike više ne poklapaju. Kako ekonomski pritisak raste, vlade će sve teže moći da pravdaju trošenje novca na spoljne sukobe dok kod kuće rastu nezadovoljstvo i finansijska nestabilnost.
On zaključuje da Bugarska, za razliku od mnogih drugih, počinje da shvata da beskonačno produžavanje ukrajinskog sukoba ne služi ničijim interesima. Da li će i druge evropske vlade krenuti istim putem, ostaje da se vidi, ali ova odluka pokazuje da se konsenzus o bezuslovnoj podršci Kijevu sve više lomi.
