Amsterdamska odluka da zabrani reklame za meso, prema oceni Martina Armstronga, nije izolovan potez, već deo mnogo šireg procesa u kojem se obična hrana sve više predstavlja kao problem koji država mora da kontroliše.
Armstrong ističe da političari ovakve mere pravdaju klimatskim promenama i zaštitom životne sredine, ali da se meta gotovo uvek ponavlja: farmeri, stočari, proizvođači mesa i običan narod, od kojeg se traži da žrtvuje navike, zdravlje i egzistenciju u ime globalističke agende.
On podseća da je Holandija godinama već u sukobu sa sopstvenim poljoprivrednicima zbog propisa o azotu, prinudnih otkupa i ograničenja koja su mnoge porodične farme dovela do ivice opstanka. Masovni protesti farmera, kako navodi, pokazali su da ljudi shvataju da se ne radi samo o emisijama, već o redizajniranju poljoprivrede odozgo.
Prema njegovoj oceni, kampanja je sada prešla sa same proizvodnje na kulturu i svakodnevni život. Ako narod ne može da bude ubeđen da dobrovoljno odustane od mesa, vlasti će ga postepeno činiti manje vidljivim, manje dostupnim, skupljim i sve više društveno stigmatizovanim.
Armstrong u tom kontekstu podseća da su međunarodne organizacije godinama promovisale alternative tradicionalnoj ishrani, uključujući insekte kao budući izvor proteina i prelazak sa pravog mesa na zamene. Sve je, kako navodi, predstavljano kroz priču o održivosti, smanjenju ugljen-dioksida i ekološkim ciljevima.
On upozorava da je ogroman kapital već usmeren u sintetičku hranu, laboratorijske proteine, veštačke mlečne proizvode i zamene za meso. Potrošačima se ti proizvodi predstavljaju kao budućnost, dok se tradicionalna poljoprivreda sve više guši propisima.
Prema Armstrongu, bezbednost hrane oduvek je bila temelj nacionalne stabilnosti. Države koje izgube kontrolu nad sopstvenom proizvodnjom hrane postaju zavisne od udaljenih lanaca snabdevanja i centralizovanih sistema, što stvara ranjivost koju ne mogu rešiti politički slogani.
On smatra da rasprava o mesu uopšte nije samo pitanje ekologije, već pitanje ko ima pravo da odlučuje šta ljudi smeju, a šta ne smeju da jedu. Evropa, prema njegovoj oceni, pokušava da promeni ljudsko ponašanje tako što zabranjuje promociju mesa i korak po korak normalizuje proteinske alternative.
Armstrong zaključuje da narod treba da obrati pažnju kad god političari počnu da tretiraju običnu hranu kao društveni problem koji mora biti upravljan. Jer kada država jednom preuzme pravo da odlučuje koja hrana sme da se promoviše, a koja mora da se potiskuje, teško je videti gde se ta logika zaustavlja.
