Амстердамска одлука да забрани рекламе за месо, према оцени Мартина Армстронга, није изолован потез, већ део много ширег процеса у којем се обична храна све више представља као проблем који држава мора да контролише.
Армстронг истиче да политичари овакве мере правдају климатским променама и заштитом животне средине, али да се мета готово увек понавља: фармери, сточари, произвођачи меса и обичан народ, од којег се тражи да жртвује навике, здравље и егзистенцију у име глобалистичке агенде.
Он подсећа да је Холандија годинама већ у сукобу са сопственим пољопривредницима због прописа о азоту, принудних откупа и ограничења која су многе породичне фарме довела до ивице опстанка. Масовни протести фармера, како наводи, показали су да људи схватају да се не ради само о емисијама, већ о редизајнирању пољопривреде одозго.
Према његовој оцени, кампања је сада прешла са саме производње на културу и свакодневни живот. Ако народ не може да буде убеђен да добровољно одустане од меса, власти ће га постепено чинити мање видљивим, мање доступним, скупљим и све више друштвено стигматизованим.
Армстронг у том контексту подсећа да су међународне организације годинама промовисале алтернативе традиционалној исхрани, укључујући инсекте као будући извор протеина и прелазак са правог меса на замене. Све је, како наводи, представљано кроз причу о одрживости, смањењу угљен-диоксида и еколошким циљевима.
Он упозорава да је огроман капитал већ усмерен у синтетичку храну, лабораторијске протеине, вештачке млечне производе и замене за месо. Потрошачима се ти производи представљају као будућност, док се традиционална пољопривреда све више гуши прописима.
Према Армстронгу, безбедност хране одувек је била темељ националне стабилности. Државе које изгубе контролу над сопственом производњом хране постају зависне од удаљених ланаца снабдевања и централизованих система, што ствара рањивост коју не могу решити политички слогани.
Он сматра да расправа о месу уопште није само питање екологије, већ питање ко има право да одлучује шта људи смеју, а шта не смеју да једу. Европа, према његовој оцени, покушава да промени људско понашање тако што забрањује промоцију меса и корак по корак нормализује протеинске алтернативе.
Армстронг закључује да народ треба да обрати пажњу кад год политичари почну да третирају обичну храну као друштвени проблем који мора бити управљан. Јер када држава једном преузме право да одлучује која храна сме да се промовише, а која мора да се потискује, тешко је видети где се та логика зауставља.
