Док девет држава кандидата настоји да постане део Европске уније, три међу најбогатијим и најстабилнијим европским демократијама – Исланд, Норвешка и Швајцарска – и даље остају ван тог блока.
Питање привлачности ЕУ поново је дошло у средиште пажње након што су грађани Исланда на референдуму одбацили предлог да земља обнови приступне преговоре са Бриселом.
Против наставка преговора гласало је 52,8 одсто бирача, док је 47,2 одсто било за њихово обнављање.
Исланд већ има приступ јединственом европском тржишту преко Европског економског простора, члан је Шенгенског простора, док му безбедносне гаранције пружа НАТО. Због тога део становништва не види довољно јак разлог да земља прихвати и политичке обавезе које носи пуноправно чланство у ЕУ.
Једно од кључних питања на референдуму било је рибарство. Око 90 одсто исландских рибарских компанија противило се чланству у ЕУ због страха да би националне воде и рибљи фонд били обухваћени Заједничком рибарском политиком Уније.
Рибарство у Исланду није само важна привредна грана, већ и питање националног суверенитета и идентитета, због чега су конкретни економски интереси за велики број бирача имали већу тежину од аргумената о дубљој европској интеграцији.
Слична ситуација постоји и у Норвешкој. Та земља је кроз Европски економски простор прихватила око три четвртине прописа ЕУ, али је и даље ван Уније.
Према овогодишњим истраживањима, око 37 одсто Норвежана подржава улазак у ЕУ, док се 49 одсто томе противи. Норвешка је чланство већ одбацила на референдумима 1972. и 1994. године.
Швајцарска је такође одлучила да односе са Европском унијом уређује низом билатералних споразума, без намере да постане пуноправна чланица.
Истовремено, сиромашније европске земље и државе са већим геополитичким и институционалним проблемима настављају да теже чланству.
Украјина и Молдавија завршиле су процес провере усклађености законодавства са прописима ЕУ, Црна Гора је затворила 18 од 33 преговарачка поглавља, док Албанија жели да приступне преговоре оконча до 2027. године.
За те државе чланство у ЕУ доноси приступ европским фондовима, политичку и безбедносну подршку, као и механизме за спровођење институционалних реформи.
Са друге стране, богате европске демократије већ имају приступ великом делу економских погодности европских интеграција, због чега се код њих питање чланства много више своди на однос између политичког утицаја у Бриселу и уступања дела националног суверенитета.
Исландски резултат због тога представља неповољан сигнал за политику проширења ЕУ – Брисел за сада није успео да покаже да пуноправно чланство има довољно додатне вредности и за најбогатије и најстабилније европске државе.
