Америчка криза штедно-кредитних институција током осамдесетих и почетком деведесетих година није била последица само једне владине одлуке, већ споја високих каматних стопа, дерегулације, ризичног кредитирања, слабог надзора и слома тржишта некретнина.
Економиста Мартин Армстронг тврди да су пореске промене које је Конгрес усвајао током осамдесетих година знатно допринеле кризи. Према његовом тумачењу, укидање пореских погодности за улагање у пословне некретнине оборило је потражњу, изазвало пад цена и угрозило институције које су претходно масовно кредитирале тај сектор.
Први талас проблема, међутим, почео је још крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, када су нагло порасле инфлација и каматне стопе. Штедно-кредитне институције финансирале су дугорочне стамбене зајмове са фиксним и ниским каматама краткорочним депозитима, на које су морале да плаћају све више камате. Таква разлика довела је велики део сектора до несолвентности.
Америчке власти су потом дерегулацијом омогућиле тим институцијама да улазе у комерцијалне некретнине, грађевинске пројекте и друге ризичније послове, у нади да ће већим приносима надокнадити губитке. Уместо опоравка, многе су преузимале прекомерне ризике, често уз слаб надзор и неодговарајуће процене вредности имовине.
Пореске олакшице усвојене 1981. године претходно су подстакле улагање и прекомерну изградњу пословних објеката. Пореска реформа из 1986. укинула је велики део тих погодности, смањила исплативост улагања и убрзала пад већ презасићеног тржишта комерцијалних некретнина.
Армстронг сматра да је влада најпре створила подстицаје за ширење ризичног кредитирања, а затим наглом променом пореских правила угрозила исте инвестиције. Због тога кризу представља као пример начина на који честе државне интервенције и пореске измене могу да промене понашање инвеститора и изазову нежељене последице.
Званичне анализе америчких институција, ипак, пореску реформу наводе само као један од више узрока. Посебно истичу високе каматне стопе, неадекватну дерегулацију, осигурање депозита које је подстицало преузимање ризика, лоше управљање, преваре и кашњење власти у затварању већ несолвентних институција.
Криза је довела до пропасти више стотина штедно-кредитних институција, док је њихово спасавање и гашење великим делом плаћено новцем америчких пореских обвезника.
