Годинама су власти уверавале јавност да су читачи регистарских таблица само алат за проналажење украдених возила, бегунаца и опасних криминалаца.
Према оцени Мартина Армстронга, то је била само продајна прича. Данас се све јасније види да циљ више није само праћење аутомобила, већ праћење људи.
Нова платформа за надзор, позната као SignalTrace, намењена је полицији и државним агенцијама, али иде далеко даље од читања регистарских таблица. Она може да прикупља идентификаторе са паметних телефона, сатова, блутут уређаја, инфотејнмент система у возилима, Wi-Fi приступних тачака, сензора притиска у гумама, RFID уређаја, AirTag пратилаца, па чак и микрочипова за кућне љубимце.
Армстронг упозорава да власт више не занима само где је неки аутомобил путовао, већ ко је био у њему, са ким се кретао, где је ишао, кога је срео и колико често се са неким појављивао на истом месту.
Циљ технологије је, како се наводи, да „премости јаз између возила и путника“. У пракси, то значи стварање јединственог електронског отиска човека, на основу уређаја који га окружују.
Телефон, сат, слушалице, аутомобил, па чак и микрочип пса или мачке, постају делови дигиталног идентитета који може да се прати готово свуда.
Према Армстронгу, управо тако се надзор увек шири. На почетку се јавности представи ограничена и наизглед разумна сврха — борба против криминала. Затим технологија напредује, базе података расту, а оно што је некада било изузетак постаје свакодневни систем праћења.
Читачи таблица најпре су продавани као средство за хватање криминалаца. Потом су постали базе кретања возила. Сада прерастају у системе који могу да реконструишу читав образац живота појединца.
Заговорници приватности већ упозоравају да такви системи могу да открију где људи раде, где се лече, где се моле, са ким се друже и којим групама припадају. Када се такве информације једном нађу у претраживој бази, свака државна агенција пожелеће приступ.
Армстронг овај процес види као део много ширег тренда. Владе широм света граде системе дигиталне идентификације, шире финансијски надзор, прате комуникације и централизују личне податке.
У исто време, полицијске агенције траже све шири приступ мрежама читача таблица, које омогућавају готово тренутно праћење кретања широм земље.
Сваки појединачни корак представља се као техничко побољшање или безбедносна мера. Али када се сви ти кораци споје, добија се инфраструктура за масовни надзор.
Оправдање ће, као и увек, бити безбедност. Данас су мета криминалци. Сутра то могу бити политички противници, демонстранти, новинари или било ко кога власт прогласи сумњивим.
Армстронг наглашава да сама технологија није највећа опасност. Проблем је у уверењу да се владама, корпорацијама и бирократијама може трајно веровати са неограниченим приступом подацима о кретању, навикама и приватном животу сваког човека.
Када телефон, возило, сат, слушалице и чак кућни љубимац постану трагачи повезани са централизованом мрежом надзора, више се не говори само о спречавању криминала.
Говори се о стварању дигиталног повоца за сваког појединца.
А када таква инфраструктура једном буде изграђена, искушење да се злоупотреби постаје готово неизбежно.
