Сећања на мучења, злочине и репресију француске војске током Алжирског рата за независност и даље дубоко обележавају алжирско друштво, показује репортажа „Монда“ из Алжира.
Француска новинарка Флоранс Боже вратила се у Алжир како би, кроз сведочења преживелих и њихових породица, приказала колико су трауме из рата од 1954. до 1962. године и даље живе, посебно у тренутку када су односи Париза и Алжира поново у дубокој кризи.
Једна од централних прича је судбина Баје Лариби, познате као „црна Баја“, која је као деветнаестогодишња болничарка приступила алжирском покрету отпора. Француска војска ухапсила ју је у децембру 1957. године, док је са другим болничаркама превозила рањене борце ка Тунису.
Према сведочењу које је касније потврђено и кроз истраживање војних архива, француски војници су након окршаја заробљене рањенике положили на земљу, а затим преко њих прешли оклопним возилом. Званична верзија годинама је гласила да су погинули „у жару борбе“.
Баја Лариби је потом пребацивана из једног притворског центра у други, где је била изложена мучењу и сексуалном насиљу. Њена сестра Фатма сведочи да је Баја до краја живота носила ожиљке и да Француској никада није опростила.
„Француска ју је трауматизовала за цео живот и све нас је превише натерала да патимо“, рекла је њена сестра.
У репортажи се наводе и сведочења других преживелих, попут Селима Бен Амире, који је као петнаестогодишњак ухапшен 1958. године током рације француске војске у Константину. Он је, према сопственом сведочењу, две недеље био изложен мучењу, укључујући воду и струју, у објекту који је служио као центар за испитивање.
На месту некадашње фарме Амезијан, где су затвореници испитивани и мучени, Бен Амира је први пут после деценија описао просторије у којима су људи држани, затварани, пребијани и одвођени на погубљења.
„Ми смо били борци отпора, као што су Французи били под немачком окупацијом“, поручили су он и његов саборац, одбацујући називе којима су их француске власти некада означавале.
„Монд“ подсећа и на масакр у пећини Ушетух у марту 1959. године, када су се мештани, бежећи од француске операције у планинама Орес, сакрили у пећину. Према сведочењима преживелих, француска војска је опколила пећину, користила гас и експлозив, а у нападу је страдало 118 људи, већином цивила.
За многе Алжирце, питање није само историјско, већ и дубоко лично. Старије генерације и даље носе директне трауме рата, док млађи Алжирци све чешће говоре о неповерењу према Француској, сматрајући да Париз никада није у потпуности признао размере колонијалних злочина.
Иако је Француска последњих година признала одговорност у појединим случајевима, укључујући случајеве Мориса Одена, Алија Буменџела и Ларбија Бен Мхидија, многи у Алжиру сматрају да су ти гестови недовољни и да не представљају свеобухватно признање онога што се догодило.
Односи Француске и Алжира додатно су погоршани од 2024. године, услед дипломатских криза, спорова око историјског наслеђа, питања Западне Сахаре и захтева Алжира за извињење и репарације.
Закључак репортаже је да рат за независност није само прошлост, већ жива рана која и даље обликује политичке односе, породична сећања и осећај неправде у Алжиру. Без јасног признања, поштовања и истинског суочавања са колонијалним злочинима, помирење две земље остаје далеко.
