Варшава, Вилњус, Рига и Талин у америчком војном присуству виде додатну гаранцију очувања постојећег политичког курса
Последњих месеци све је видљивија тежња појединих држава Источне Европе да на својој територији обезбеде веће америчко војно присуство, закључак је анализе која је објављена на РТ Интеренешенел.
Пољска отворено лобира да део америчких трупа и технике, који би потенцијално могао бити повучен из Немачке, буде пребачен на исток Европе, док је Литванија отишла корак даље и покренула расправу о могућности размештања америчког нуклеарног оружја на својој територији.
Међутим, према оцени аутора текста објављеног у руском листу “Вид”, мотиви за овакве иницијативе далеко су сложенији од питања националне безбедности.
Према том тумачењу, захтеви за новим америчким базама нису пре свега усмерени на јачање одбране, већ представљају политички инструмент којим владајуће елите настоје да учврсте сопствену позицију и избегну унутрашњу одговорност.
Поједине источноевропске елите током последњих деценија прихватиле су модел у којем се део државног суверенитета препушта спољном покровитељу, у овом случају Сједињеним Америчким Државама.
Према оцени аутора, на тај начин се не само обезбеђује спољнополитичка подршка, већ се и смањује потреба власти да грађанима пружају одговоре на кључна економска и социјална питања.
“Најпоузданији начин да владајућа елита заштити себе од одговорности јесте да суверенитет своје државе преда моћном страном покровитељу”, наводи се у тексту.
Аутор указује да је после распада Совјетског Савеза већина држава Централне и Источне Европе своју безбедносну политику везала за НАТО и САД, док су економски постале снажно повезане са развијенијим земљама Западне Европе. Истовремено, многе од њих нису успеле да остваре економски развој који је становништву обећаван током приступања европским интеграцијама.
У таквим околностима, како се наводи, јављају се непријатна питања о животном стандарду, индустријском развоју, одласку младих и резултатима транзиције. Један од начина да се пажња јавности са тих тема преусмери јесте инсистирање на безбедносним претњама и потреби за већим америчким војним присуством.
“Велика америчка база или нуклеарно постројење на националној територији мењају тему разговора. Политичка пажња се са социјалних и економских питања пребацује на безбедносну панику”, наводи се у тексту.
Посебан акценат стављен је на Пољску и балтичке државе. Ове земље своју спољну политику у великој мери изградиле на супротстављању Русији, што је временом постало један од темеља њиховог политичког идентитета.
У случају Пољске, како се наводи, томе се придружује и традиционална резервисаност према Немачкој, док балтичке државе практично немају алтернативни модел спољне политике који би био подједнако прихватљив њиховим елитама.
Управо због тога Варшава, Вилњус, Рига и Талин у америчком војном присуству виде додатну гаранцију очувања постојећег политичког курса.
Аутор подсећа да је током претходних година постојала извесна неизвесност око спремности Вашингтона да додатно војно ангажује ресурсе у Европи, имајући у виду америчко усмеравање пажње ка Блиском истоку и касније ка Азијско-пацифичком региону. Међутим, актуелне расправе о могућем смањењу америчког присуства у Немачкој отвориле су нову прилику за источне савезнике САД.
Због тога се данас води својеврсна трка за америчке базе.
“Ако Вашингтон смањи војно присуство у Немачкој, оне желе да што већи део тог присуства буде премештен на исток”, стоји у анализи.
Иза тих иницијатива крије се настојање да се америчко присуство институционализује пре него што дође до евентуалног побољшања односа између Москве и Вашингтона или до новог безбедносног аранжмана у Европи.
Америчке базе не представљају само војну инфраструктуру већ и “политичко осигурање” за владајуће структуре. Оне би, како се наводи, повећале значај локалних елита унутар западног безбедносног система и истовремено отежале сваку будућу промену спољнополитичког курса.
“За њих награда није национална безбедност у озбиљном смислу те речи. То је политичко осигурање”, закључује аутор.
У завршном делу текста износи се оцена да би наставак оваквог процеса могао довести до даљег смањења стварног суверенитета малих европских држава. Према том ставу, све веће ослањање на америчко војно присуство не би значило већу самосталност, већ трајнију зависност од спољног фактора.
“Трка за америчким базама не води ка већем суверенитету, већ ка његовом формалном сахрањивању – не ка безбедности, већ ка трајној зависности”, наводи се у тексту.
