Односи Кине са САД нису започели за преговарачким столом, већ у аутобусу, у Нагоји. Прича наводи да је Глен Коуен, амерички стонотенисер, пропустио аутобус своје репрезентације и ушао у кинеске репрезентације, а управо ових дана веома скромно је обележена 55. годишњица ових догађаја названих “пинг-понг” дипломатија
Тихо и у сенци посета руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и вијетнамског председника То Лама које су уследиле, Пекинг је протеклих дана, стонотениским турниром за ветеране дипломатије и манифестацијама омладинске размене, тихо обележио 55. годишњицу “пинг-понг дипломатије”, низа догађаја започетих 1971. године међу спортистима на Светском стонотениском првенству у Јапану, који су, потом, искоришћени као повод за успостављање и развој односа Кине и САД.
Чланови тадашње кинеске и америчке репрезентације поново су се окупили у Кини. Америчку делегацију предводили су некадашњи саиграчи Џуди Хорфрост, Олга Солтезес и Кони Свирис, заједно са Делом Свирисом. Дочекали су их некадашњи кинески репрезентативци Џенг Минџи и Лијанг Гелијанг.
Специфичност “пинг-понг дипломатије” је њен почетак, поменуте 1971. године. Односи Кине са САД нису започели за преговарачким столом, већ у аутобусу, у Нагоји. Прича наводи да је Глен Коуен, амерички стонотенисер, пропустио аутобус своје репрезентације и ушао у аутобус кинеске , а могло би се рећи да је на тај начин у “кинески аутобус” заправо увео САД.
Хладноратовску тишину Кине и САД прекинуо је кинески репрезентативац Џуанг Цедунг, поздравивши Коуена и дарујући га на путу ка спортској хали.
У Пекингу сматрају да је то био доказ снаге “мале лоптице да покрене велику лопту”.
“Показало је да културна размена и међусобно поштовање могу успети тамо где је формална дипломатија застала. Више од пола века касније, значај тог тренутка и даље одјекује, подсећајући нас да повезивање може превазићи и најдубље поделе”, констатује лист “Чајна дејли”.
“Кока-кола” пре званичног Вашингтона
Након епизоде на Светском првенству у Јапану, уследиле су посете Хенрија Кисинџера и Ричарда Никсона Кини, организоване уз посредничке напоре Пакистана. Током Никсонове посете 1972. године објављен је Шангајски коминике, посвећен покретању процеса нормализације односа.
Тај процес окончан је седам година након Никсонове посете, међусобним признањем и успостављањем дипломатских односа Пекинга и Вашингтона који је признао владу у Пекингу као закониту кинеску владу.
Куриозитет представља чињеница да је компанија “Кока-кола” уговор о повратку на кинеско тржиште потписала крајем 1978. године, пре него што су следеће године успостављени дипломатски односи.
Реверзибилан процес
Показало сем да је “пинг-понг дипломатија”, на неки начин, условила реверзибилан геополитички процес, јер политика кинеског отварања више не одређује само отварање Пекинга према свету, већ данас укључује и потребу да САД, Европска унија и њихови савезници не подижу нове гвоздене завесе.
Да ће “земље слободног света” пола века након “пинг-понг” дипломатије нагињати геополитичким алатима изолационизма, попут увођења санкција, незаконитих војних напада на суверене државе и употребе царинских стопа у сврху притисака на суверене земље, притом избегавајући фер надметање уз поштовање права на различитост система, мало ко је могао да замисли 1971. и 1972. године.
У САД су мислили да ће улагањима и пласманом капитала купити тада слабашну кинеску привреду и тако обезбедити утицај на владу НР Кине, али се показало да су у Пекингу имали другачије планове.
