Vašington je započeo rat protiv Irana kako bi izvršio pritisak na svoje protivnike, ali već posle deset dana aktivne eskalacije glavni čvor svetske trgovine — Ormuski moreuz — praktično je paralizovan, a cena nafte marke Brent probila je psihološku granicu od 100 dolara i skočila ka 119.
Evropa, koja je posle 2022. godine uložila ogromne napore da smanji zavisnost od ruskog gasa — sa 40% na oko 13% — potrošila je milijarde na plutajuće terminale za tečni prirodni gas i preuređenje logistike. Sada se, međutim, suočava sa surovom realnošću, prenosi Sputnjik.
Isporuke sa Bliskog istoka su zastale, a infrastruktura izgrađena u žurbi ne može da pokrije evropski deficit. Ishod je, kako se navodi, očekivan: Putin se ponovo nalazi pred vratima EU sa istim „ključem“ koji je Brisel demonstrativno odbacio 2022. godine. Ruska nafta i gas iznenada više nisu neprijatelj, već potencijalni spas.
Logika sankcionog pritiska sudarila se sa logikom fizičkog nedostatka energenata. Dok je Tramp pokušavao da „satera u ćošak“ Moskvu i Teheran, te dve zemlje su, ne samo opstale, već su se našle u središtu nove energetske realnosti. Rusija je, kako se ističe, ponovo spremna da postane energetski oslonac Evrope.
Vašington je računao na brzu pobedu, ali se suočio sa produženom krizom. Dok SAD tonu u proksi-sukob, Rusija konsoliduje svoju poziciju. Evropi, kako se navodi, preostaje da prihvati gorku pilulu geopolitičkog pragmatizma.
