Празник рада обележава се 1. маја, на дан када су радници у Чикагу пре тачно 140 година, 1886. штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време.
Трећег маја дошло је до сукоба радника који су били чланови синдиката и штрајкбрехера. У сукобе се умешала полиција, а четири припадника синдиката су убијена. Наредног дана на Тргу Хејмаркет анархисти су организивали демонстрације. Особа чији идентитет није утврђен бацила је бомбу којом је убијено седам, а рањено 67 полицајаца. Осам анархиста је ухапшено, оптужено за убиство и осуђено на смрт, иако њихова кривица није утврђена.
На првом конгресу Друге интернационале 1889. одлучено је да се наредне године одржи велика манифестација којом ће се прославити 1. мај у знак сећања на аферу “Хејмаркет” у Чикагу, али и као вид борбе за радничка права. Други конгрес Радничке интернационале је одлучио да се од 1890. године, 1. маја широм света одржавају манифестације, демонстрације и штрајкови, као један од видова класне борбе, што је до краја 19. и почетком 20. века добило масовне размере.
У многим европским земљама и америчким градовима 1890. године радници су изашли на улице тражећи осмочасовно радно време. У Немачкој је дошло и до нереда када се у протесте умешала полиција, а у многим градовима демонстрације су одржане упркос претњама власти да ће полиција растерати учеснике, подсећа РТС.
Широм света се и данас организују параде и скупови посвећени радничким правима.
Обележавање Празника рада у Србији прешло је дуг пут – од забране одржавања којој су пркосили радници протестним шетњама, бојкотом рада и зборовима, преко првомајских уранака до обавезе коју је увео Јосип Броз Тито 1945. године.
“Први мај проглашава се државним празником. У државним надлештвима, државним и приватним установама и предузећима тога дана неће се радити. Првог маја све радње морају бити затворене”, писало је у одлуци.
Обележавање празника у Србији је почело раније 1893. године. Тада су се у осам часова радници окупили у “Радничкој касини” у Македонској улици, носећи црвене траке на којима је писало “Пролетери свих земаља уједините се!”
Из године у годину покрет је растао, на прославама се појављивало све више људи, а међу представницима социјалистичког покрета, између осталих, били су Васа Пелагић и Димитрије Туцовић. Почетак 20. века је обележила забрана кретања поворки у одређеним деловима града, док је црвена боја постала симбол покрета.
До краја тридесетих и четрдесетих година организују се обуставе рада, демонстрације и стално се истичу захтеви да се земља припреми за отпор против фашистичке агресије. И током окупације 1941. на позив Комунистичке партије Југославије одржане су демонстрације.
Тек после Другог светског рата, празник рада је озваничен и прешао комплетан пут од забране до обавезе.
У Србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на првомајски уранак.
