Орбитална станица “Мир” контролисано је спуштена у Тихи океан 23. марта 2001. године, чиме је завршена једна од најважнијих свемирских мисија 20. века. То је био први пут да је тако велика структура (тешка више од 140 тона) безбедно деорбитирана и усмерена ка унапред одређеном делу океана, чиме је стављена тачка на пројекат који је обележио прелаз између две ере – од националних свемирских трка до глобалне сарадње у свемиру.
“Мир” је био прва модуларна свемирска станица на свету, што значи да није лансирана као целина, већ је постепено склапана у орбити. Њен базни модул послат је у свемир 20. фебруара 1986. године са космодрома Бајконур, ракетом “Протон-К”, а у наредној деценији станица је расла додавањем нових сегмената.
Рад на овом пројекту почео је још средином седамдесетих година, а у његовом развоју учествовало је око 280 организација. Главни носилац пројекта била је компанија “Енергија”, док су бројни други тимови радили на појединачним системима који су омогућили да станица функционише као јединствен комплекс у орбити.
“Мир” је током година добио више модула – од “Кванта” и “Кванта-2”, који је омогућио свемирске шетње, до “Кристала”, “Спектра” и “Природе”. Додат је и посебан прикључни модул за амерички спејс шатл, што је омогућило директну сарадњу са Сједињеним Државама. Управо је та сарадња деведесетих година означила нову фазу у свемирским мисијама, јер је “Мир” постао једна од првих правих међународних орбиталних платформи.
Станица је била дугачка око 30 метара, са укупном запремином од око 400 кубних метара, док су соларни панели покривали површину од 76 квадратних метара. Кружила је око Земље на висини између 320 и 420 километара, а до ње су редовно стизале летелице “Сојуз” и “Прогрес”, које су превозиле посаде и залихе.
Прва посада стигла је већ у марту 1986. године и провела је 125 дана у орбити . Током читавог периода рада, на “Миру” је реализовано 28 дугорочних експедиција, а укупно га је посетило 104 космонаута и астронаута (међу којима је било 11 жена), укључујући и велики број страних учесника.
“Мир” није био само техничко достигнуће, већ и научна лабораторија – на њему је спроведено више од 31 хиљаде експерименталних сесија у областима као што су астрофизика, медицина и биотехнологија. Управо су на овој станици постављени рекорди који до данас нису оборени: Најдужи непрекидни боравак у свемиру, који је остварио Валериј Пољаков, као и највећи број свемирских шетњи, које је извео Анатолиј Соловјов.
Ипак, дуг век трајања имао је своју цену. Иако је првобитно планирано да “Мир” функционише око пет година, остао је у орбити чак 15, уз сталне поправке и одржавање. Током тог периода забележено је око 1.500 кварова, а најозбиљнији инцидент догодио се 1997. године, када се теретни брод “Прогрес” сударио са модулом “Спектр”, што је изазвало пад притиска. Срећом, посада је успела да реагује на време и спречи трагедију, преноси ТАСС.
Крајем деведесетих постало је јасно да је крај близу. После више одлагања, коначна одлука о гашењу донета је 2000. године – последња посада напустила је станицу у јуну те године, након чега је “Мир” наставио да кружи Земљом без људске посаде.
Коначно, 23. марта 2001. године, станица је контролисано уведена у атмосферу. Већи део конструкције изгорео је током уласка, док су преостали делови пали у удаљени део Тихог океана, близу Божићног острва.
За 15 година рада, “Мир” је направио више од 86.000 орбита око Земље и прешао око 3,7 милијарди километара. Искуство стечено на овој станици постало је основа за развој Међународне свемирске станице, која и данас представља центар људског присуства у орбити.
