Доналд Трамп распоређује трупе. Није јасно да ли зна шта да ради са њима
Копнени ратови у Азији ретко су добро ишли за Америку. У Вијетнаму, Ираку и Авганистану, Америка је годинама била на терену, заробљена у сукобима много дуже него што се првобитно очекивало. Сада председник Доналд Трамп прети да поновити то искуство.
У недостатку опција за поновно отварање Ормуског мореуза, послао је хиљаде војника у регион и разматра инвазију на острво Харг, у близини иранске обале.
Харг је привлачна мета будући да је чвориште за 90 посто иранског извоза нафте. Џими Картер и Роналд Реган су разматрали напад на њега; Садам Хусеин и Трамп су га бомбардовали. Ако би Америка држала острво могла би да ускрати Ирану велики део од 2,4 до 2,8 милиона барела нафте коју и даље дневно извози. Иран сада зарађује више од тог извоза него пре почетка рата, пише “Економист”.
Маринци и падобранци би могли да заузму острво. Али шта онда? Ако би зауставили извоз иранске нафте, цене енергената би порасле, што би додатно наштетило глобалној економији. Иран би могао да нападне више инфраструктура Залива, укључујући витална постројења за десалинизацију. Америка би можда морала да окупира и три друга терминала даље на југу – Џаск, Лаван и Сири – што би додатно отежало операцију. Било би много једноставније зауставити иранске танкере на мору, чим напустњ Залив.
Америчке трупе на Харгу би биле изложене. Било би им потребно редовно снабдевање из ваздуха или мора; Иран би нападао писте или бродове и засипао би окупаторе дроновима и ракетама. Харг је близу иранског копна, што га ставља у домет већег броја иранских ракета. Неки би прошли, као што су то урадили последњих недеља, недавно уништивши вредни летећи радар Е-3 “сентри” у Саудијској Арабији.
Алтернативе би укључивале заузимање мањих удаљених иранских острва, попут Абу Мусе и Великог и Малог Тунба, или нападе у унутрашњости на војне локације. Али да би била више од сметње, Америка би морала да организује дуготрајне окупације, а оне би вероватно наишле на исте проблеме као и на Харгу.
Ако рат постане такмичење воља, Трамп би требало да зна да су улози много већи за ирански режим. Уз то, његова спремност да поднесе бол далеко премашује спремност америчког председника, чију странку чекају избори на средини мандата за осам месеци. Исламска револуционарна гарда је исцрпљивала америчке трупе у Ираку бомбама поред пута; уживали би у томе да их сад засипају пројектилима, наводи лист.
Америка би могла да се окуша негде другде. Трамп би могао да фаворизује мисију заплене иранских залиха од 400 кг обогаћеног уранијума. Упад у Исфахан, где се највећи део вероватно налази под земљом, свакако би био драматичан. То би такође био највећи напад у војној историји. Али део уранијума се вероватно налази под земљом на још две локације, у Натанзу и Фордоу.
Напад на три места одједном може бити изван чак и америчких могућности.
Американци нису једини који би требало да брину: требало би да брину и њихови савезници. Рат већ исцрпљује америчку војну моћ. Уништени Е-3 “сентри” био је један из све мање флоте. Америка је испалила преко 850 ракета “томахавк”, више него што је потрошила у Ираку 2003. године, можда трећину својих расположивих глобалних залиха.
Интензиван притисак на америчке бродове вероватно ће погоршати кризу одржавања морнарице. Амерички и савезнички планери на Пацифику ће посматрати са све већом забринутошћу.
Многи на Трамповом двору – укључујући потпредседника Џеј Ди Венса, Тулси Габард, директорку националне обавештајне службе, и Пита Хегсета, министра одбране – учествовали су у претходним копненим ратовима на Блиском истоку.
Сви су закључили да су ти сукоби били велике лудости. Требало би сада да проговоре о опасностима нових, закључује “Економист”.
