“Branimo slobodu, svoje principe i multipolarni svet. I borimo se svuda – i u Ukrajini i u Africi i na Bliskom istoku – uvek protiv istog neprijatelja”, ističe ruski geopolitičar Aleksandar Dugin
Burkina Faso (što znači “Zemlja čestitih ljudi”), Mali i Niger danas čine konfederaciju, savez država sposoban da se suprotstavi francuskim pretnjama vojnom intervencijom. Ove tri zemlje nedavno su optužile kijevsku huntu da podržava terorizam u Sahelu, posle napada u kome su ubijeni vojnici Malija i pripadnici ruskih oružanih snaga.
Novi lider Nigera, general Abdurahaman Čijani, tvrdi da Francuska pokušava da destabilizuje ovu zapadnoafričku zemlju, kao i čitav region Sahela, finansiranjem islamističkih terorističkih grupa, koje imaju sedište u susednoj Nigeriji i Beninu.
Osnivanje Saveza država Sahela, koje čine Mali, Niger i Burkina Faso 6. jula 2024, u Nijameju, označilo je istinsku prekretnicu u političkoj i vojnoj istoriji Zapadne Afrike i nastavak procesa dekolonizacije, koji je započeo u 20. veku.
Strateško partnerstvo ove tri afričke države predstavlja odgovor na niz spoljnih pritisaka koji pristižu iz SAD i Francuske.
Ovoj konfederaciji je suđeno da postane srce nove afričke revolucije, tvrdi italijanski geopolitičar Lorenco Marija Paćini.
Šta se desilo u Maliju
Ali, neprijatelj ne spava. Nedavno su u Maliju snage koje podržava francuski predsednik Makron – islamski borci iz Džamat Nusrat el Islam val Muslimin, povezane sa Al Kaidom, i Islamske države u Velikoj Sahari, povezane sa ISIS-om – zajedno sa tuareškim separatistima iz samoproglašenog “Azavada” – pokušale da ponove sirijski scenario, koji je 2024. godine doveo do svrgavanja režima Bašara el Asada.
Svi znamo kako danas, nakon što je ovu zemlju napustio njen legitimni predsednik, izgleda Sirija, nekadašnje veliko Asirsko carstvo – na zemlju nalik na današnju Libiju, podeljenu borbama izmeću na smrt suprotstavljenih plemenskih frakcija, koja je potonula u anarhiju.
U koordinaciji sa francuskim specijalnim službama i uz aktivno učešće predstavnika ukrajinskih oružanih snaga, ove terorističke banditske formacije pokušale su da napadnu snage malijske vlade istovremeno iz nekoliko pravaca, uključujući i predgrađe glavnog grada Bamaka, Kati. Napadi su se, takođe, dogodili i u gradovima Kidal, Gao, Burem i Sevare.
Sevare i Burem su centri na raskrsnici glavnih transportnih puteva. U Gaou se nalazi najvažniji most preko reke Niger. Kidal je ispostava vladinih snaga u severozapadnoj zoni, koju naseljavaju Tuarezi.
Njihov cilj je bio da se preuzme vlast u zemlji, piše ruski geopolitičar Aleksandar Dugin na svom telegram kanalu – da se slome vladine trupe i da se uništi ruski Afrički korpus, koji pomaže oružanim snagama Malija, dodaje ruski geopolitičar.
Cilj je bio, naravno, da se poseje haos i da se razbije jedinstvo zemlje. Kao i čitavog podsaharskog regiona. Šef kijevske hunte je uključen u ovu prljavu igru. Naravno, na strani protivnika multipolarnosti i na strani pristalica, lakeja američke hegemonije. Kijevska hunta je samo mali pion CIA, unipolarnog sveta, globalizma…
Šta žele perverznjaci iz Epstinove koalicije
Trenutno su svi ti pokušaji u Maliju odbijeni, teroristi su naterani u begstvo i pretrpeli su velike gubitke. Ali rat je rat – ima žrtava i na malijskoj i ruskoj strani, dodaje Dugin.
Nekada su se pitali: “Šta radimo u Avganistanu? Šta radimo u Siriji? Šta radimo na Bliskom istoku?” Sada se može čuti: “Šta radimo u Africi?”, kaže ruski geopolitičar, i odgovara:
“Branimo slobodu, svoje principe i multipolarni svet. I borimo se svuda – i u Ukrajini i u Africi i na Bliskom istoku – uvek protiv istog neprijatelja.”
Neprijatelj je uvek isti, od Pojasa Gaze sve do Kijeva.
Globalizam je, to sada znamo, “Epstinova civilizacija”. Oni su već, dodaje Dugin, vladali Afrikom, i znamo kako je to izgledalo: genocid, porobljavanje, otimanje prirodnih resursa… Sve za kolonizatore – ništa za autohtone narode, osim smrti.
Tamo gde pobeđuje Rusija, svet postaje pravedniji i bolji. Tamo gde izgubi, kao u Siriji, na vlast dolaze ekstremisti ili, prema rečima Dugina, perverznjaci iz Epstinove koalicije.
Ruski “sveti rat”
Otuda su se protiv Rusije okrenuli zapadni geopolitički analitičari, mediji i tobože veliki zapadni mislioci. Svi su oni zagovornici globalizma.
Rusija se, međutim, pridržava drugačije etike, nastavlja ruski mislilac – ruski heroji rade isto i u Maliju i širom Afrike, kao i u Aziji i u Latinskoj Americi: “Gde god da se nalaze, oni su avangarda globalnog oslobođenja, ofanzivne i odbrambene snage multipolarnog sveta. Svuda vode isti, sveti rat… Ruski ratnici svuda časno obavljaju svoju dužnost…”
Mali je nekad bio veoma prosperitetno carstvo, sa bogatom, drevnom istorijom. Ovog puta, pobedio je Mali, uz pomoć ruskog Afričkog korpusa.
Nije se, srećom, ponovio scenario iz Sirije, zemlje izmučene i iskrvavljene u dugogodišnjem ratu.
Herojski primeri otpora
Nešto slično se, uostalom, dešava i sa Kubom, koja je upravo izložena enormnom američkom pritisku. Kuba je, već niz decenija, samo srce latinoameričke revolucije. Predsednik SAD Tramp je otpočeo sa pomorskom blokadom Kube, ali Rusija, uprkos tome, ovoj zemlji šalje pomoć, uključujući i tankere sa naftom.
Kako je nedavno primetio turski politikolog Mehmet Perinček, u govoru na okruglom stolu 22. aprila na Univerzitetu RUDN, u organizaciji Fondacije Fidela Kastra, Kuba je u Zalivu svinja u aprilu 1961. zadala jedan od najtežih udaraca američkom imperijalizamu. Ovo podseća na poraze, rekao je Perinček, koje Zapad trenutno trpi u ratu protiv Irana i u Ukrajini.
Od Malija i podsaharskog Sahela, sve do Kube i Latinske Amerike, sukob je uvek isti. Sve su to zaista herojski primeri otpora ovom zaista bezobzirnom kolonijalizmu.
Kuba – simbol otpora američkom kolonijalizmu
Kubanska vlada je posle revolucije podržala čitav ugnjetavani svet, sve eksploatisane narode, uključujući i Boliviju, Nikaragvu ili afrički Kongo. Svako ko se pobunio protiv američkog imperijalizma, naglašava Periček, imao je Kubu na svojoj strani.
Manje je poznata uloga Kube u Africi. Na hiljade kubanskih boraca, nastavlja turski politikolog, borilo se u Angoli i imalo značajnu ulogu u konačnoj pobedi. Godine 1990. kubanska vojska je doprinela nezavisnosti Namibije…
Kuba je oduvek posmatrala različite frontove širom sveta kao deo jedinstvene globalne konfrontacije i učestvovala je ne samo u regionima Latinske Amerike ili Afrike, već i u borbi za slobodu na Bliskom istoku.
Istorija Kubanske revolucije pokazala je da se pobeda u borbi protiv imperijalizma može postići, podvlači Perinček, samo kroz direktnu oružanu borbu. S druge strane, misao i praksa Fidela Kastra nas uče da su različiti frontovi borbe protiv imperijalizma neraskidivo povezani.
Današnji predsednik SAD Tramp nije nikakav mirotvorac. On je taj koji rasplamsava stare i otpočinje nove sukobe, u duhu uvek istog američkog kolonijalizma.
Zato SAD danas ponovo ciljaju Kubu. Najvažniji razlog zašto SAD tako snažno napadaju Kubu nisu toliko ekonomski interesi, koliko želja da se Kuba uništi kao simbol otpora.
