“Бранимо слободу, своје принципе и мултиполарни свет. И боримо се свуда – и у Украјини и у Африци и на Блиском истоку – увек против истог непријатеља”, истиче руски геополитичар Александар Дугин
Буркина Фасо (што значи “Земља честитих људи”), Мали и Нигер данас чине конфедерацију, савез држава способан да се супротстави француским претњама војном интервенцијом. Ове три земље недавно су оптужиле кијевску хунту да подржава тероризам у Сахелу, после напада у коме су убијени војници Малија и припадници руских оружаних снага.
Нови лидер Нигера, генерал Абдурахаман Чијани, тврди да Француска покушава да дестабилизује ову западноафричку земљу, као и читав регион Сахела, финансирањем исламистичких терористичких група, које имају седиште у суседној Нигерији и Бенину.
Оснивање Савеза држава Сахела, које чине Мали, Нигер и Буркина Фасо 6. јула 2024, у Нијамеју, означило је истинску прекретницу у политичкој и војној историји Западне Африке и наставак процеса деколонизације, који је започео у 20. веку.
Стратешко партнерство ове три афричке државе представља одговор на низ спољних притисака који пристижу из САД и Француске.
Овој конфедерацији је суђено да постане срце нове афричке револуције, тврди италијански геополитичар Лоренцо Марија Паћини.
Шта се десило у Малију
Али, непријатељ не спава. Недавно су у Малију снаге које подржава француски председник Макрон – исламски борци из Џамат Нусрат ел Ислам вал Муслимин, повезане са Ал Каидом, и Исламске државе у Великој Сахари, повезане са ИСИС-ом – заједно са туарешким сепаратистима из самопроглашеног “Азавада” – покушале да понове сиријски сценарио, који је 2024. године довео до свргавања режима Башара ел Асада.
Сви знамо како данас, након што је ову земљу напустио њен легитимни председник, изгледа Сирија, некадашње велико Асирско царство – на земљу налик на данашњу Либију, подељену борбама измећу на смрт супротстављених племенских фракција, која је потонула у анархију.
У координацији са француским специјалним службама и уз активно учешће представника украјинских оружаних снага, ове терористичке бандитске формације покушале су да нападну снаге малијске владе истовремено из неколико праваца, укључујући и предграђе главног града Бамака, Кати. Напади су се, такође, догодили и у градовима Кидал, Гао, Бурем и Севаре.
Севаре и Бурем су центри на раскрсници главних транспортних путева. У Гаоу се налази најважнији мост преко реке Нигер. Кидал је испостава владиних снага у северозападној зони, коју насељавају Туарези.
Њихов циљ је био да се преузме власт у земљи, пише руски геополитичар Александар Дугин на свом телеграм каналу – да се сломе владине трупе и да се уништи руски Афрички корпус, који помаже оружаним снагама Малија, додаје руски геополитичар.
Циљ је био, наравно, да се посеје хаос и да се разбије јединство земље. Као и читавог подсахарског региона. Шеф кијевске хунте је укључен у ову прљаву игру. Наравно, на страни противника мултиполарности и на страни присталица, лакеја америчке хегемоније. Кијевска хунта је само мали пион ЦИА, униполарног света, глобализма…
Шта желе перверзњаци из Епстинове коалиције
Тренутно су сви ти покушаји у Малију одбијени, терористи су натерани у бегство и претрпели су велике губитке. Али рат је рат – имa жртава и на малијској и руској страни, додаје Дугин.
Некада су се питали: “Шта радимо у Авганистану? Шта радимо у Сирији? Шта радимо на Блиском истоку?” Сада се може чути: “Шта радимо у Африци?”, каже руски геополитичар, и одговара:
“Бранимо слободу, своје принципе и мултиполарни свет. И боримо се свуда – и у Украјини и у Африци и на Блиском истоку – увек против истог непријатеља.”
Непријатељ је увек исти, од Појаса Газе све до Кијева.
Глобализам је, то сада знамо, “Епстинова цивилизација”. Они су већ, додаје Дугин, владали Африком, и знамо како је то изгледало: геноцид, поробљавање, отимање природних ресурса… Све за колонизаторе – ништа за аутохтоне народе, осим смрти.
Тамо где побеђује Русија, свет постаје праведнији и бољи. Тамо где изгуби, као у Сирији, на власт долазе екстремисти или, према речима Дугина, перверзњаци из Епстинове коалиције.
Руски “свети рат”
Отуда су се против Русије окренули западни геополитички аналитичари, медији и тобоже велики западни мислиоци. Сви су они заговорници глобализма.
Русија се, међутим, придржава другачије етике, наставља руски мислилац – руски хероји раде исто и у Малију и широм Африке, као и у Азији и у Латинској Америци: “Где год да се налазе, они су авангарда глобалног ослобођења, офанзивне и одбрамбене снаге мултиполарног света. Свуда воде исти, свети рат… Руски ратници свуда часно обављају своју дужност…”
Мали је некад био веома просперитетно царство, са богатом, древном историјом. Овог пута, победио је Мали, уз помоћ руског Афричког корпуса.
Није се, срећом, поновио сценарио из Сирије, земље измучене и искрвављене у дугогодишњем рату.
Херојски примери отпора
Нешто слично се, уосталом, дешава и са Кубом, која је управо изложена енормном америчком притиску. Куба је, већ низ деценија, само срце латиноамеричке револуције. Председник САД Трамп је отпочео са поморском блокадом Кубе, али Русија, упркос томе, овој земљи шаље помоћ, укључујући и танкере са нафтом.
Како је недавно приметио турски политиколог Мехмет Перинчек, у говору на округлом столу 22. априла на Универзитету РУДН, у организацији Фондације Фидела Кастра, Куба је у Заливу свиња у априлу 1961. задала један од најтежих удараца америчком империјализаму. Ово подсећа на поразе, рекао је Перинчек, које Запад тренутно трпи у рату против Ирана и у Украјини.
Од Малија и подсахарског Сахела, све до Кубе и Латинске Америке, сукоб је увек исти. Све су то заиста херојски примери отпора овом заиста безобзирном колонијализму.
Куба – симбол отпора америчком колонијализму
Кубанска влада је после револуције подржала читав угњетавани свет, све експлоатисане народе, укључујући и Боливију, Никарагву или афрички Конго. Свако ко се побунио против америчког империјализма, наглашава Перичек, имао је Кубу на својој страни.
Мање је позната улога Кубе у Африци. На хиљаде кубанских бораца, наставља турски политиколог, борило се у Анголи и имало значајну улогу у коначној победи. Године 1990. кубанска војска је допринела независности Намибије…
Куба је одувек посматрала различите фронтове широм света као део јединствене глобалне конфронтације и учествовала је не само у регионима Латинске Америке или Африке, већ и у борби за слободу на Блиском истоку.
Историја Кубанске револуције показала је да се победа у борби против империјализма може постићи, подвлачи Перинчек, само кроз директну оружану борбу. С друге стране, мисао и пракса Фидела Кастра нас уче да су различити фронтови борбе против империјализма нераскидиво повезани.
Данашњи председник САД Трамп није никакав миротворац. Он је тај који распламсава старе и отпочиње нове сукобе, у духу увек истог америчког колонијализма.
Зато САД данас поново циљају Кубу. Најважнији разлог зашто САД тако снажно нападају Кубу нису толико економски интереси, колико жеља да се Куба уништи као симбол отпора.
