Иако амерички председник Трамп очекује да Јапан преузме одговорност у америчком рату са Ираном, за разлику од НАТО-а, апсолутно не треба очекивати да ће му се та држава ставити на располагање. Јапан је вишеструко погођен због агресије САД и Израела на Ирана, али балансира између савезништва са САД и сопствених интереса, али и уставних ограничења.
Ово за Спутњик каже Драгана Митровић професор Факултета политичких наука, оснивач Института за азисјке студије и одличан познавалац прилика у тој земљи:
„Овај рат је страховит удар на енергетску и општу безбедност Јапана у том смислу, али то не значи да жели, и може, слепо да следи инструкције САД“.
Убрзо након што је амерички председник позвао пет земаља савезника, међу којима и Јапан, да пошаљу своје ратне бродове и неутралишу претњу Ирана по безбедност пловидбе кроз Ормуски мореуз, Трамп се и састао са премијером Јапана Санае Такаићи у Белој кући, први пут од њеног ступања на дужност у октобру прошле године.
Он је поново затражио да Јапан „иступи“ и помогне у обезбеђивању Ормуског мореуза, подсећајући да је велики увозник нафте. На питање новинара зашто савезници нису били обавештени пре напада на Иран, одговорио је да је фактор изненађења био кључан, додавши: „Ко боље зна о изненађењу од Јапана? Зашто ви мени нисте рекли за Перл Харбур?“.
Премијерка Такаићи је уздахнула, заколутала очима и престала да се смеши, реаговала баш онако како на Трампове потезе гледају Јапанци.
Енергетска зависност Јапана
Митровићева, која је управо боравила у Јапану, каже да постоји велика разлика у утиску који агресија САД и Израела на Иран оставља на најширу јапанску јавност и онога како реагује званични Јапан. Без обзира на жељу да подржи савезништво, добар лични однос премијерке и америчког председника, та држава мора да се држи устава, а пре свега да мисли на своје интересе.
„Огроман проценат, преко 80 одсто гаса и нафте увозе из Персијског залива. Ти енергенти да би стигли до њих морају да прођу кроз Ормуски мореуз да би прешли у Индијски океан и даље кроз Малајски теснац и Пацифик. Ипак, Јапан се одазвао на позив Г7 да отпусти један део својих резерви како би се појачала безбедност глобалног снабдевања, за три дана, али то је више психолошко деловање на тржишта, берзе и спречавање панике, него што је стварно мера која може да стабилизује понуду и тражњу на глобалном нивоу и уравнотежи тржиште“.
© Tanjug / АР/Alex Brandon
Страх од престанка америчке заштите
Митровићева додаје да јапански медији о рату у Ирану извештавају релативно објективно и уравнотежено. Баве се чињеницом да су разлози напада остали нејасни и да су се процене о слабости Ирана показале као нетачне, посебно о количини наоружања које поседује.
Испоставило се да су управо залихе америчких ракета ограничене и да су САД, упркос противљењу Сеула, почеле да повлаче делове својих противракетних система ТХААД и Патриот из Јужне Кореје.
„Сада се већ говори у јапанским медијима и политичким круговима да ће Американци урадити нешто слично и са системима које имају у Јапану. Међутим, тамо је мало другачија ситуација, зато што су ракетни одбрамбени системи углавном јапански“.
Митровићева додаје да овоме треба додати чињеницу да се у Јапану налази највећи број америчких база изван територије САД, готово 120. И око 20 хиљада маринаца:
„Порука која лебди у ваздуху и која ће тек продрмати, не само политички естаблишмент, већ и јавност Јапана, је да заправо амерички савезници и земље у којима се налазе америчке базе и трупе нису никаква гаранција безбедности тим земљама, због чега се, наводно, налазе тамо, већ видимо супротно“.
Да ли ће Јапан изаћи у сусрет САД
Упитана да ли Јапан ипак може, да ли ће морати да изађе у сусрет свом великом „заштитнику“, наша саговорница објашњава да су влада, парламент и буџетски комитет на посебној седници разматрали могућност да се Јапан одазове позиву САД, опције које земља има да помогне, преко поморских и ваздушних снага које су близу Ормуског теснаца.
„Закључили су, уколико је противник држава или организација једнака држави, они не би могли да употребе своје разараче. То је закон из 2009. године који дефинише поморске безбеднсне операције снага за самоодбрану. Тада су Јапанци први пут послали у Аденски залив на обалу Сомалије своје разараче како би пратили трговачке бродове, штитили их од напада пирата. А у Ормуском мореузу, наравно, ситуација је потпуно другачија. Ради се о ратном сукобу између држава“.
Наша саговорница подсећа да је на мети непознатих пројектила код овог мореуза био и један комерцијални јапански брод, поред још два који плове под заставама Тајланда и Маршалских Острва.
Владина истрага није дошла до одговора да ли је то уопште била последица неког напада и, ако јесте, ко је био нападач. Нема закључка да је Јапан на овај начин био објекат напада од стране Ирана.
© Tanjug / AP Photo/Altaf Qadri
Слање бродова – кршење устава
Митровићева додаје да би и, уколико би Јапан употребио своје разараче у рату или се на било који други начин у њему анагажово, био прекршен члан 9. јапанског устава:
„Употреба војне силе дозвољена је само у самоодбрани, ако би директно био нападнут. Јапанска пловила не могу да се користе ни за рашчишћавање мина које су употребљене као оружје против Сједних Америчких Држава. То би исто било кршење устава. Дакле, док год траје рат, Јапан не може да буде тамо присутан.“.
Митровићева додаје да се могло чути и тумачење да Јапан има право на самоодбрану, ако је изложен претњи по властити опстанак, зато што не може да увози сирову нафту. Међутим, када су донели ове прописе, Јапанци нису могли да претпоставе да ће Американци користити правни оквир превентивног напада.
„Тадашњи премијер Шинзо Абе је више пута истакао да Јапан нема право да примени право на колективну самоодбрану у корист земље, да покуша да заштити земљу која је покренула превентивни напад. А САД су управо обнарадовале да је агресија на Иран, превентивни напад. Дакле, у овом случају апсолутно је немогуће да Јапан искористи ову клаузуму свог безбедностног закона из 2015“.
Пацифизам плаћен људским животима
Упитана како обични јапанци гледају на овај крвави сукоб у коме бомбе падају на школе и убијају децу, с обзиром на његово горко историјско искуство, али и утицај америчке политике, а пре свега културе на јапанско друштво, Митровићева каже да је јапанско јавно мњење извретно мирољубиво.
„Окренуто ка миру, незамисливо је у јавности пропагирати супротно. Људи су васпитавани тако да је мир највиша вредност коју треба по сваку цену чувати. Тај пацифистички однос формирало је трагично горко сећање на јапанске жртве у Другом светском рату и милитаристичку прошлост. То је дубоко усађено, међутим, политички естаблисхмент је нешто друго. Претхода влада потпуно непотребно и стратешки погрешно је почела да даје снажну подршку Украјини, да осуђује Русију, да једноставно осуђује једну страну. А никада нису осудили САД, за шта год“, истиче.
© Фото : скриншот/Јутуб
Директни преговори са Ираном
Иступања политичара, подвлачи, ипак не утичу на јавно мњење. Ситуацију релаксира и чињеница да јапански политички естаблишмент има једну дозу прагматичности, разматра предлог Ирана:
„У овом моменту влада преговара са Ираном да јапански танкери који превозе нафту могу безбедно да пролазе, да буду пропуштени кроз Ормуски мореуз. Чак постоји могућност да Јапан прихвати овај предлог Ирана о слободном пролазу, без обзира на своје сјајне односе са савезником, Сједињеним Америчким Државама“.
Митровићева подсећа да је тражио изузеће у вези са санкцијама раније уведеним Руској Федерацији, па и Ирану, санкције за извоз нафте. Стално је тражио и добијао изузеће, просто зависи од нафте и гаса из увоза.
„Са друге стране, они ће настојати да развијају економске односе, да улажу у економију САД. Наравно, морају да буду спремни да се прогутају неке горке пилуле. Сви савезници Америке и они који су у контакту са председником Трампом морају да рачунају на такво нешто“, закључује Митровићева.
