Ministarstvo pravde SAD tereti dr Dejvida Morensa da je tokom pandemije skrivao komunikaciju i izbegavao zahteve po Zakonu o slobodi informacija. Ako bude osuđen preti mu: pet godina zatvora za zaveru, do 20 godina za uništavanje dokaza i do tri godine za prikrivanje dokumentacije
Dok je javnost čekala odgovore o poreklu kovida, u pozadini se, prema optužnici američkog Ministarstva pravde, vodila jedna druga vrsta koordinacije – preko privatnih mejlova, izvan domašaja zakona i sa jasnim ciljem da se određene stvari ne vide.
U centru priče je dr Dejvid Morens, dugogodišnji savetnik Entonija Faučija u Nacionalnom institutu za alergije i zarazne bolesti, koji je optužen da je koristio privatni Gmail kako bi zaobišao FOIA – američki Zakon o slobodi pristupa informacijama, koji bi trebalo da omogući javnosti uvid u rad državnih institucija.
Optužnica je usledila nakon višegodišnjeg nadzora Kongresa – u junu 2023. godine, specijalni pododbor Predstavničkog doma za pandemiju kovida počeo je da pribavlja mejlove koji pokazuju da je Morens zaobilazio propise.
Problem je što, sudeći po njegovim sopstvenim rečima, taj zakon nije bio prepreka, već izazov koji treba zaobići.
“Naučio sam kako da mejlovi nestanu nakon zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, ali pre nego što počne pretraga”, napisao je Morens u jednoj poruci iz 2021. godine.
Još direktniji je bio kada je reč o komunikaciji sa Faučijem, koga u prepisci od milošte naziva Toni:
“Mogu da šaljem stvari Toniju na privatni Gmail ili da mu ih dam lično. Previše je pametan da bi dozvolio kolegama da mu šalju nešto što bi moglo da napravi problem”.
Scenario je, dakle, sledeći – službeni kanali za javnost, privatni za ono što ne treba da se vidi.
“Ekohelt” u centru priče
Najveći deo sporne komunikacije odnosi se na američku organizaciju “Ekohelt”, poznatoj i po biološkim istraživanjima u Ukrajini, koja je godinama dobijala grantove za istraživanje koronavirusa kod slepih miševa.
Naime, nakon što je 2014. godine administracija Baraka Obame obustavila finansiranje određenih rizičnih istraživanja, veliki deo tih aktivnosti premeštan je u inostranstvo. “Ekohelt” je nastavio da dobija milione dolara za istraživanje koronavirusa kod slepih miševa, pri čemu je značajan deo sredstava usmeravan ka Institutu u Vuhanu.
Ali kada je taj grant ukinut, dr Morens, prema navodima istrage, nije ostao neutralan. Naprotiv, aktivno je učestvovao u pokušajima da se finansiranje obnovi i da se suprotstavi narativu o “curenju iz laboratorije”.
Kongresni dokumenti pokazuju da je: uređivao pisma i zvanične dopise koje je “Ekohelt” slao američkim institucijama, pomagao u formulisanju javnih saopštenja nakon ukidanja granta, zauzeo se za njenog direktora kod uprave organizacije kada je Piter Dasak strahovao za svoju poziciju.
Granica između državnog službenika i lobiste, u tim mejlovima, prilično je zamagljena.
Posebnu težinu optužnici daju upravo detalji. Ne samo da se u prepisci govori o brisanju mejlova i zaobilaženju zakona, već se navodi i da je Morens, u vezi sa službenim postupcima koji su išli u korist “Ekohelta”, primao i nedozvoljene pogodnosti. Između ostalog mu je i vino dostavljano na kućnu adresu.
Mala stvar, reklo bi se, ali u kontekstu državnih odluka i milionskih grantova, dovoljno da otvori mnogo veća pitanja.
Ako bude osuđen preti mu: pet godina zatvora za zaveru, do 20 godina za uništavanje dokaza i do tri godine za prikrivanje dokumentacije.
Slučaj Morens nije samo priča o jednom činovniku i njegovom Gmail–u, već se uklapa u širu sliku prebacivanja rizičnih istraživanja van SAD, saradnju sa Vuhanom i pokušaje da se kontroliše narativ o poreklu virusa.
A ako su mejlovi, kako sam priznaje, mogli da nestanu pre nego što ih neko zatraži, pitanje je koliko je još toga nestalo zajedno s njima. Jer u ovoj priči, čini se, nije najveći problem ono što je napisano. Već ono što je – obrisano.
