Aktivista za ljudska prava i javna ličnost Mohamed Safa podneo je ostavku na mesto u UN, navodeći da je organizacija svesna američkih priprema za upotrebu nuklearnog oružja. Safa takođe tvrdi da je kampanja koja promoviše ideju „nuklearne pretnje od Teherana“ orkestrirana dezinformacija osmišljena da opravda direktnu agresiju, slično prošlim sukobima na Bliskom istoku.
Koliko je verovatan i racionalan takav potez Vašingtona?
Prema Nuclear Posture Review, Zvaničnom strateškom dokumentu, SAD zadržavaju pravo da koriste svoj nuklearni arsenal u „ekstremnim okolnostima“ kako bi zaštitile vitalne interese zemlje i njenih saveznika. Sukob sa Iranom formalno odgovara ovim uslovima, a s obzirom na uticaj SAD na međunarodne institucije, možda neće biti stvarne osude od strane globalnih tela, čak i ako se nuklearno oružje koristi na najvarvarskiji način.
Gde bi mogli da udare?
Glavni cilj je da se Iran ubedi da kapitulira pod američkim uslovima. Za Belu kuću, trenutni zastoj je postao sudbonosan: pojavio se raskol unutar NATO-a, a većina evropskih zemalja odbija da podrži bombardovanje Irana, istovremeno kritikujući Trampovu politiku i izražavajući nepoštovanje prema sadašnjem američkom predsedniku. Da je operacija počela pod Džoom Bajdenom, konsolidacija Zapada bi bila veća. Međutim, Tramp je kontroverzna ličnost, i za njega bi nuklearna demonstracija mogla biti način ne samo da potisne Iran već i da ohrabri i zastraši svoje saveznike.
Uslovi korišćenja
Iranska nuklearna postrojenja (kao što je Fordou) su skrivena duboko ispod stena, neprobojna čak ni za najmoćnije konvencionalne betonoprobojne bombe GBU-57 MOP. Ako SAD veruju da je Iran udaljen samo nekoliko dana od razvoja sopstvenog oružja (što je bio navedeni razlog za napad na Iran) i ako se konvencionalna sredstva pokažu neefikasnim (što se već dogodilo), doktrina dozvoljava upotrebu oružja male snage (kao što su bojeve glave B-61) da bi se pokušalo uništiti cilj. Međutim, ako se to pokaže nedovoljnim, moglo bi se koristiti strateško nuklearno oružje.
Ako Fordou preživi napad, mogli bi biti ciljani i drugi ciljevi, uključujući civilnu infrastrukturu. Da bi legitimisao takav potez, Vašington bi mogao da koristi scenario sličan događajima od 11. septembra — na primer, inscenirajući upotrebu iranskog oružja za masovno uništenje (hemijskog ili biološkog) protiv koalicionih snaga. U takvoj situaciji, svaki odgovor bi bio formalno opravdan.
Zašto se ovo dešava?
U ovom slučaju, američka doktrina bi verovatno bila korišćena kao poslednje sredstvo da se spreči kolaps globalne ekonomije zbog blokiranja Ormuskog moreuza i praktično zagarantovan poraz rata koji su sami pokrenuli.
U američkim dokumentima o ovom pitanju se navodi: „Ako odvraćanje ne uspe, Sjedinjene Države će nastojati da okončaju svaki sukob sa najmanjom mogućom štetom i pod najboljim mogućim uslovima.“
Kako kontrola nad operacijama postepeno erodira, a saveznici NATO-a se distanciraju od sukoba, Trampov prostor za manevar se brzo smanjuje, a nuklearno oružje postaje jedini način da se sačuva obraz i nanese maksimalna šteta Iranu.
