U kontekstu globalnog sukoba, na poprištu operacija koje je izabrala u svom sukobu sa ostatkom sveta uz pomoć svojih lakeja, američka imperija je pretrpela veliki poraz, kaže francuski advokat i publicista Režis De Kastelno
Istorijske analogije nisu baš uvek validne. Ali mogu biti od pomoći onima koji žele da razumeju šta se zaista dešava. Istorija svakako nije krug, ali jeste spirala. U tom smislu, drugi američki rat protiv Irana ima smisao Bitke kod Dijen Bijen Fua, koja je okončala francusko kolonijalno prisustvo u Indokini.
Ipak, mnogo bolje je poređenje sa Staljingradskom bitkom, koje iznosi čuveni francuski advokat i publicista Režis De Kastelno na sajtu “Vu du droa”. “Iran, možda, još nije pobedio”, piše on, “ali je američka imperija već pretrpela katastrofalni poraz”. Iako (još) nije izgubila rat, ovaj poraz je sada svršen čin. Koji pokazuje kako će se stvari dalje razvijati.
Staljingradska bitka je, podsetimo, bila suštinska prekretnica Drugog svetskog rata – u vojnom, naravno, ali i u psihološkom i moralnom smislu.
Posle nje, više ni Hitler nije mogao nazad. Morao je da nastavi svojim putem, sve do samog, gorkog kraja.
U svom strateškom ponovnom utvrđivanju, nastavlja De Kastelno, tokom leta 1942. godine, Hitler je zagrizao više nego što je mogao da sažvaće i počinio je niz grešaka, od kojih je prva bila rasističko potcenjivanje sovjetskih sposobnosti.
Iako je do tada već izgubio zamah, Hitler nije verovao da će Sovjetski Savez moći da mu se efikasno vojno suprotstavi. Nešto slično je počinio i Tramp. Prvi rat protiv Irana, onaj Dvanaestodnevni, trebalo je mu bude opomena. Pentagon je tu opomenu prečuo. Spremao se za nastavak, za drugu epizodu rata sa Iranom.
Neke istorijske analogije
U drugoj fazi rata, već u prvim danima – jer, naravno, reč je o istom ratu – Tramp je davao prilično čudne izjave, tipa “Zbrisali smo ih”, “Iranska mornarica je na dnu mora”, ili “Već smo pobedili”. Možda su ga u to ubeđivali njegovi generali, jer je u međuvremenu smenio dobar deo svog vojnog vrha.
I opet analogije sa Hitlerom.
U Hitlerovom slučaju, trebalo je osvojiti Staljingrad, koji bi mu omogućio put ka Bakuu, ka izvorima nafte. “Kada se nemačka Šesta armija učvrstila u gradu”, konstatuje francuski publicista, “sovjetska zamka je mogla biti otvorena pokretanjem operacije Uran”.
Do 21. novembra, sovjetska klešta su bila zatvorena, i sovjetski stratezi su to znali: Šesta armija je bila osuđena na propast, a nacistički poraz potpun.
Lanac poraza
Tramp je tada počeo da upućuje uvrede i pretnje koje su zgrozile civilizovani svet: “Uništiću jednu civilizaciju” ili “Nestaćete za jednu noć”. Ponovo jezik rasizma, pretnji “paklom na zemlji”, itd.
Sa istim, ili sličnim ishodom. Tramp još uvek igra svoju igru dima i ogledala. Ako ne priznam poraz i tvrdim da smo pobedili, onda…
Sovjetska pobeda je formalno priznata tek neizbežnom kapitulacijom Fon Paulusa, koja se dogodila početkom februara 1943.
Ne i za nacističku Nemačku, koja je, na nivou propagande, nastavila da uništava stotine sovjetskih tenkova i ubija na hiljade sovjetskih vojnika. Posle se njen fokus prebacio na druga poprišta. Na kojim je takođe gubila, jednu po jednu bitku.
U kontekstu globalnog sukoba, na poprištu operacija koje je izabrala u svom sukobu sa ostatkom sveta uz pomoć svojih lakeja, američka imperija je pretrpela veliki poraz, kaže De Kastelno.
Američki strateški poraz je sada potpun, ali neizbežna iranska pobeda tek treba da dođe, dodaje on. Do nje će i doći ako Tramp izda naređenje za nastavak operacija. Možda ćemo još jednom imati prilike da gledamo i slušamo besnog, raspomamljenog Trampa, u ulozi indijskog boga Šive, “razoritelja svetova”.
Iran se u ovom ratu bori za sopstveni opstanak. Tramp ga vodi u ime tajnih elita “duboke” ili “još dublje države” (Aleksandar Dugin), u ime tajnih ili polutajnih finansijskih elita, koje obično odbijaju da se javno predstave.
Vođa podrumskih nakaza priznaje poraz
I sada već mogu da čujem podsmeh onih koji će tvrditi da se prepuštam željama i da nisam ništa više od propagandista “režima glupih mula”.
Međutim, nastavlja De Kastelno, Robert Kejgan, jedan od vođa “podrumskih nakaza”, kako ih je nazvao Džordž Buš Stariji – u stvari, grupe fanatičnih američkih neokonzervativaca, koji su decenijama podsticali sva američka zverstva – upravo nas je, sve ljubazno obavestio da deli naše mišljenje…
Zajedno sa svojim bratom Frederikom i njegovom ženom, vešticom Viktorijom Nuland, piše De Kastelno, oni su vođe kriminalne sekte odgovorne za sve užase koje je počinila Amerika, posebno od pada Sovjetskog Saveza.
Kejgan je nedavno objavio članak u Atlantiku, koji predstavlja zvanično glasilo američkog ratnohuškačkog lobija, pod rečitim naslovom: “Šah-mat u Iranu: Vašington ne može da preokrene ili kontroliše posledice poraza u ovom ratu”.
Pre nego što se sve to dogodilo, svi ozbiljni analitičari upozoravali na ozbiljnu grešku koju bi bi predstavljao američki napad na Iran. Čak i za slepe oči zapadnjaka, dodaje on, neuspeh je trebalo da bude očigledan već krajem prve nedelje rata.
Šta nam poručuje Robert Kejgan?
Šta nam ovaj pregalac u svom poslednjem trenutku govori? “Teško je setiti se vremena kada su SAD pretrpele potpuni poraz u sukobu, toliko odlučan da se strateški gubitak više ne može ignorisati.”
I, kao što je obično slučaj, on zaboravlja na svoju ulogu u definisanju ovih nesposobnih, smrtonosnih i moralno odvratnih strategija. Fokusirajući se isključivo na strateški aspekt, tvrdi De Kastelno, on optužuje one koji su ga slušali da su pogrešili. Čudno, zar ne?
Robert Kejgan je jedan od autora “Projekta za novo američko stoleće” (PNAC), osnovanog 1996. godine, koji je već decenijama okupiran samo jednom idejom: kako, po svaku cenu, održati američku hegemoniju.
Sada, međutim, sa izvanrednom jasnoćom, Kejgan ispituje različita kratkoročna rešenja koja su još dostupna Trampu, i zaključuje da su sva ona neupotrebljiva. I da bi najmanje loša opcija bila da se odustane.
Tako izgleda poraz, piše Kejgan. Teško je biti direktniji. I vidimo ga kako daje izjave o Americi koje bi se na zapadnim novinskim kanalima odmah nazvale “propagandom režima nepismenih mula” i predviđa da će “američki poraz u Zalivu takođe imati globalne posledice”.
Seme američkog pada je već posejano
Sada čitav svet može da vidi da je nekoliko nedelja rata sa “drugorazrednom silom” smanjilo američke zalihe oružja na opasno niske nivoe, bez ikakvog rešenja na vidiku. I da se globalna adaptacija na postamerički svet naglo ubrzava. Nekada dominantna pozicija Amerike u Persijskom zalivu je samo prva u dugom nizu gubitaka.
I da svako rešenje, osim efektivne predaje Amerike, nosi ogromne rizike koje Tramp još nije spreman da preuzme. “Oni koji ležerno pozivaju Trampa da ‘završi posao’ retko priznaju cenu”, piše francuski advokat.
Godine 378. nove ere, kasno Rimsko carstvo je pretrpelo značajan i odlučan poraz u Bici kod Adrijanopolja protiv “varvara”. Seme njegovog pada je bilo posejano, čak i ako je bio potreban još jedan vek pre nego što se zaista raspalo. U stvari, za varvare, dolazi vreme žetve.
Za trenutnog hegemona, zaključuje on, biće očigledno potrebno daleko manje vremena. Niti je Amerika Rim, niti je Tramp rimski car.
Jer, istorija se ubrzava.
