Такозвани „црвени телефон“ између Москве и Вашингтона, један од најпознатијих симбола Хладног рата, заправо никада није био ни црвен нити телефон.
Директна комуникациона веза између Кремља и Беле куће успостављена је 30. августа 1963. године, после Кубанске ракетне кризе, када су Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез дошли опасно близу нуклеарног рата.
Током кризе 1962. године показало се да је дипломатска комуникација између две суперсиле сувише спора. Порука совјетског лидера Никите Хрушчова америчком председнику Џону Кенедију могла је да путује сатима, што је у ситуацији у којој су одлуке морале да се доносе у минутима представљало огроман ризик.
Због тога су Вашингтон и Москва постигли договор о успостављању сталне директне комуникационе линије која би лидерима две земље омогућила брзу размену порука у случају нове кризе.
Првобитни систем уопште није подразумевао телефонски разговор. Поруке су се слале у писаној форми преко телепринтера, а веза је ишла кабловима преко Вашингтона, Лондона, Копенхагена, Стокхолма и Хелсинкија до Москве.
Као резервна варијанта постојала је и радио-веза преко Танжера.
Један од разлога за избегавање директног телефонског разговора био је страх од неспоразума. У ситуацији нуклеарне кризе, погрешно преведена реч, лоша веза или погрешно протумачен тон гласа могли су да имају катастрофалне последице. Писана комуникација омогућавала је пажљив превод и проверу сваке поруке.
Прва тест-порука коју су Американци послали Москви била је реченица која је садржала сва слова енглеске абецеде, како би се проверило да ли систем исправно преноси текст.
Током наредних деценија систем је више пута модернизован. Седамдесетих година уведена је сателитска комуникација, а касније су телепринтери замењени факс уређајима и савременим компјутерским системима.
Директна линија коришћена је током више великих међународних криза, укључујући Шестодневни рат 1967. године, рат између Индије и Пакистана 1971, Јомкипурски рат 1973. и совјетску интервенцију у Авганистану.
Упркос холивудским филмовима и популарној култури, у којима се често приказује црвени телефон на столу америчког председника, такав уређај никада није постојао.
Назив „црвени телефон“ настао је као симболична ознака за хитну линију између две нуклеарне силе, а не као опис стварног уређаја.
Линија Москва–Вашингтон и данас постоји у модернизованом облику и служи као један од механизама за спречавање погрешних процена и неконтролисане ескалације између две највеће нуклеарне силе света.
