Poseta Donalda Trampa Pekingu i srdačan susret sa kineskim predsednikom Si Đinpingom otvorili su pitanje da li se odnosi SAD i Kine kreću ka novoj fazi stabilizacije, koja bi mogla da promeni položaj Indije u azijskoj i svetskoj politici.
Za Indiju bi takav razvoj događaja mogao da bude istovremeno umirujući i neprijatan. Nju Delhi poslednjih godina pažljivo balansira odnose sa Vašingtonom i Pekingom, nastojeći da očuva stratešku autonomiju i ne postane potpuno zavisan ni od jedne strane.
Odnosi Indije i Kine postepeno se otopljavaju posle godina napetosti na granici, dok Indija i SAD istovremeno jačaju trgovinsku i stratešku saradnju. Međutim, ako Vašington i Peking od rivalstva pređu ka dogovoru i međusobnom prilagođavanju, Indija bi mogla da izgubi deo geopolitičke težine koju ima kao važan balans Kini u Aziji.
Indija danas zauzima poseban položaj. Sa jedne strane je strateški partner SAD, a sa druge sve važniji ekonomski akter za Kinu. Nju Delhi je poslednjih meseci ublažio ograničenja za pojedine kineske investicije, uključujući elektroniku i solarni sektor, dok obe strane oprezno pokušavaju da stabilizuju situaciju na granici.
Istovremeno, ekonomske veze Indije i SAD ostaju snažne. Indijski izvoz u Ameriku porastao je na 87,3 milijarde dolara u periodu 2025–2026, dok je uvoz iz SAD dostigao 52,9 milijardi dolara. Iako se trgovinski suficit smanjio, Vašington ostaje najvažniji zapadni ekonomski partner Indije.
Problem za Nju Delhi je u tome što njegova geopolitička vrednost raste onda kada su Vašington i Peking u oštroj konkurenciji. SAD su godinama gledale na Indiju kao na protivtežu Kini u Indo-Pacifiku. Upravo ta logika stoji iza oživljavanja Kvadrilaralnog bezbednosnog dijaloga u kojem su Indija, SAD, Japan i Australija.
Ako Amerika i Kina počnu da stabilizuju odnose, značaj Indije u američkim strateškim planovima mogao bi da oslabi. Dogovor Vašingtona i Pekinga o trgovini, carinama i lancima snabdevanja mogao bi da smanji američku potrebu da snažno ulaže u Indiju kao alternativni proizvodni i geopolitički centar.
To je posebno važno jer su Indija i Kina direktni ekonomski konkurenti. Ako carine na kinesku robu budu ublažene ili ako se lanci snabdevanja normalizuju, globalni investitori mogli bi ponovo da daju prednost kineskoj razvijenoj infrastrukturi i proizvodnom sistemu u odnosu na indijske kapacitete koji se još razvijaju.
Posebna zabrinutost vidljiva je u sektoru poluprovodnika. Indija pokušava da se pozicionira kao alternativni centar za elektroniku i proizvodnju čipova, ali bi nova tehnološka saradnja SAD i Kine mogla da proširi razliku u naprednoj proizvodnji i oslabi indijsku konkurentsku prednost.
Dodatnu neizvesnost stvara i pitanje Kvadrilaralnog bezbednosnog dijaloga. Tramp je tokom prvog mandata snažno gurao taj format kao protivtežu Kini, ali u drugom mandatu on deluje sve neodređenije. Malo je pomaka oko samita lidera, a u novijim američkim strateškim dokumentima ovaj format se retko pominje.
Za Indiju je to važno jer Kvad nije bio samo diplomatska platforma, već i neka vrsta osiguranja od kineske dominacije u Indo-Pacifiku. Ako Vašington tiho smanji značaj tog formata, a istovremeno popravlja odnose sa Pekingom, Nju Delhi bi mogao da se oseti strateški izloženim.
Iako se odnosi Indije i Kine poboljšavaju, ključne tenzije nisu rešene. Indija je nedavno kritikovala Kinu zbog odnosa prema terorističkoj infrastrukturi povezanoj sa Pakistanom, nakon što je Peking priznao da je pružao podršku Pakistanu tokom operacije Sindur.
To pokazuje da Kina može istovremeno da razvija ekonomsku saradnju sa Indijom i da nastavi stratešku podršku Pakistanu. Ukoliko odnosi SAD i Kine postanu topliji, Indija bi mogla da ostane usamljenija u osetljivim bezbednosnim pitanjima, posebno ako Vašington izbegava direktno suprotstavljanje Pekingu.
Tajvan je još jedno pitanje koje Indija ne može da ignoriše. Iako je geografski udaljen, svaka kriza u Tajvanskom moreuzu imala bi ogromne ekonomske posledice po Nju Delhi, jer je Tajvan u središtu globalnih lanaca snabdevanja poluprovodnicima i tehnologijom.
Kineski predsednik Si Đinping upozorio je tokom razgovora sa Trampom da je pitanje Tajvana najvažnije u odnosima Kine i SAD i da pogrešno upravljanje tim problemom može dovesti do sukoba dve sile.
Rat oko Tajvana mogao bi da košta svetsku ekonomiju gotovo 10 biliona dolara, što bi bio udar mnogo veći od posledica rata u Ukrajini, pandemije kovida ili globalne finansijske krize.
Za Indiju je još važnije to što bi kineska dominacija nad Tajvanom mogla da ubrza stvaranje azijskog poretka u kojem Kina ima centralnu ulogu. Indijski dugoročni interes je multipolarna Azija, u kojoj nijedna sila ne dominira čitavim regionom.
Zbog toga je za Nju Delhi najpovoljniji scenario onaj u kojem se SAD i Kina ne sudaraju direktno, ali ni ne ulaze u blisko partnerstvo. Indiji najviše odgovara svet u kojem Vašington i Peking istovremeno sarađuju i takmiče se, jer joj to omogućava da maksimalno koristi svoj prostor za samostalnu politiku.
U takvim okolnostima Indija može da sarađuje sa SAD u oblasti odbrane i bezbednosti Indo-Pacifika, dok istovremeno razgovara sa Kinom kroz formate kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju.
Ako se odnosi SAD i Kine zaista budu menjali, Indija će morati da proširi svoje spoljnopolitičke opcije. Jačanje veza sa Evropskom unijom, zemljama jugoistočne Azije i srednjim silama Indo-Pacifika moglo bi da smanji zavisnost od Vašingtona i Pekinga.
Glavni izazov za Indiju više nije samo kako da upravlja odnosima sa Kinom ili kako da ojača saradnju sa Amerikom. Njen novi problem je kako da se pripremi za svet u kojem bi dve najveće sile mogle da zaključe da su jedna drugoj potrebnije nego Indija.
