Tokom prve godine nakon povratka u Belu kuću, oštar pregovarački stil američkog predsednika Donalda Trampa doneo mu je ustupke u brojnim pitanjima, od carina do oružanih sukoba. Međutim, u slučaju Irana, ta ista vrsta diplomatije zasnovane na pritisku, javnim pretnjama, uvredama i ultimatumima, naišla je na ozbiljan otpor.
Dve strane su u pat-poziciji, dok je Tramp sve frustriraniji zbog krize koja traje već jedanaest nedelja. Ipak, američki predsednik ne pokazuje spremnost da ublaži oštar nastup prema iranskom rukovodstvu.
Takav pristup ne uliva nadu u brz dogovor, već pojačava strahove da bi zastoj mogao da se produži u nedogled, uz povremene faze opasnog nadmudrivanja i nove udare na svetsko snabdevanje energentima.
Jedna od glavnih prepreka je stav iranskih vlasti, koje nastoje da sačuvaju obraz pred domaćom javnošću, posebno posle američko-izraelskih napada u kojima su ubijeni brojni visoki zvaničnici i oslabljene vojne sposobnosti Islamske Republike.
Iran i dalje ima snažan adut jer praktično kontroliše Ormuski moreuz, jedan od najvažnijih svetskih energetskih pravaca. Sa druge strane, Tramp nastavlja da koristi taktiku maksimalističkih zahteva, nepredvidivosti, mešovitih signala i oštre retorike.
Poseban problem predstavlja Trampova potreba da ishod sukoba prikaže kao potpunu pobedu SAD, čak i kada stanje na terenu to ne potvrđuje. Istovremeno, od Irana se faktički očekuje da prihvati sliku potpunog poraza, što je scenario na koji Teheran teško može da pristane.
Trenutni zastoj dolazi u trenutku kada se Tramp suočava sa pritiskom unutar SAD zbog visokih cena benzina i slabog rejtinga, dok se njegova Republikanska stranka bori da zadrži kontrolu nad Kongresom na izborima u novembru.
Bela kuća brani Trampov pristup, tvrdeći da je reč o predsedniku koji ima dokazane rezultate u postizanju dobrih dogovora. Američka administracija insistira na tome da Iran pokazuje sve veći očaj u nastojanju da dođe do sporazuma.
Ipak, Trampove pretnje često su dodatno podizale tenzije. Prošlog meseca zapretio je da će uništiti iransku civilizaciju ako dogovor ne bude postignut, a kasnije je pretio udarima na iranske mostove i energetsku mrežu. U jednom trenutku poručio je i da će se znati da je prekid vatre propao ako se iz Irana vidi „veliki sjaj“, što su neki protumačili kao aluziju na upotrebu nuklearnog oružja, iako je ranije tvrdio da to nikada ne bi učinio.
Tramp je iranske lidere više puta nazivao „ludacima“ i „nasilnicima“, dok je Teheran odgovorio sopstvenom kampanjom ismevanja kroz grafike, mimove i objave na društvenim mrežama.
Američki predsednik tvrdi da je Iran potpuno slomljen i da moli za dogovor, ali Teheran to odbacuje. Istovremeno, Tramp je oscilirao između zahteva za „bezuslovnu predaju“ i poziva na dogovorno rešenje. Iranci su, sa svoje strane, samo preživljavanje vojnih udara predstavili kao pobedu i pokazali da mogu da nametnu visoku ekonomsku cenu.
Deo analitičara smatra da Trampov pristup može da proizvede suprotan efekat. Umesto da odvrati Iran od razvoja nuklearnih kapaciteta, kombinacija vojnog pritiska i agresivne diplomatije mogla bi da učvrsti uverenje Teherana da mu je potrebna jača odbrana.
Iran već dugo insistira na pravu na obogaćivanje uranijuma, uz tvrdnju da je reč isključivo o mirnodopskim svrhama. Međutim, sve dublje nepoverenje između Vašingtona i Teherana dodatno komplikuje mogućnost brzog sporazuma.
Dodatni problem je što Tramp i Iran deluju u različitim ritmovima. Američki predsednik želi brz dogovor kako bi mogao da pređe na druga pitanja, dok iranska strana često koristi odugovlačenje kao taktičko sredstvo.
Sve to ukazuje da se kriza neće lako rešiti. Trampova taktika pritiska, koja je u nekim drugim slučajevima donosila rezultate, u sukobu sa Iranom suočila se sa mnogo tvrđim otporom nego što je Vašington očekivao.
