Током прве године након повратка у Белу кућу, оштар преговарачки стил америчког председника Доналда Трампа донео му је уступке у бројним питањима, од царина до оружаних сукоба. Међутим, у случају Ирана, та иста врста дипломатије засноване на притиску, јавним претњама, увредама и ултиматумима, наишла је на озбиљан отпор.
Две стране су у пат-позицији, док је Трамп све фрустриранији због кризе која траје већ једанаест недеља. Ипак, амерички председник не показује спремност да ублажи оштар наступ према иранском руководству.
Такав приступ не улива наду у брз договор, већ појачава страхове да би застој могао да се продужи у недоглед, уз повремене фазе опасног надмудривања и нове ударе на светско снабдевање енергентима.
Једна од главних препрека је став иранских власти, које настоје да сачувају образ пред домаћом јавношћу, посебно после америчко-израелских напада у којима су убијени бројни високи званичници и ослабљене војне способности Исламске Републике.
Иран и даље има снажан адут јер практично контролише Ормуски мореуз, један од најважнијих светских енергетских праваца. Са друге стране, Трамп наставља да користи тактику максималистичких захтева, непредвидивости, мешовитих сигнала и оштре реторике.
Посебан проблем представља Трампова потреба да исход сукоба прикаже као потпуну победу САД, чак и када стање на терену то не потврђује. Истовремено, од Ирана се фактички очекује да прихвати слику потпуног пораза, што је сценарио на који Техеран тешко може да пристане.
Тренутни застој долази у тренутку када се Трамп суочава са притиском унутар САД због високих цена бензина и слабог рејтинга, док се његова Републиканска странка бори да задржи контролу над Конгресом на изборима у новембру.
Бела кућа брани Трампов приступ, тврдећи да је реч о председнику који има доказане резултате у постизању добрих договора. Америчка администрација инсистира на томе да Иран показује све већи очај у настојању да дође до споразума.
Ипак, Трампове претње често су додатно подизале тензије. Прошлог месеца запретио је да ће уништити иранску цивилизацију ако договор не буде постигнут, а касније је претио ударима на иранске мостове и енергетску мрежу. У једном тренутку поручио је и да ће се знати да је прекид ватре пропао ако се из Ирана види „велики сјај“, што су неки протумачили као алузију на употребу нуклеарног оружја, иако је раније тврдио да то никада не би учинио.
Трамп је иранске лидере више пута називао „лудацима“ и „насилницима“, док је Техеран одговорио сопственом кампањом исмевања кроз графике, мимове и објаве на друштвеним мрежама.
Амерички председник тврди да је Иран потпуно сломљен и да моли за договор, али Техеран то одбацује. Истовремено, Трамп је осцилирао између захтева за „безусловну предају“ и позива на договорно решење. Иранци су, са своје стране, само преживљавање војних удара представили као победу и показали да могу да наметну високу економску цену.
Део аналитичара сматра да Трампов приступ може да произведе супротан ефекат. Уместо да одврати Иран од развоја нуклеарних капацитета, комбинација војног притиска и агресивне дипломатије могла би да учврсти уверење Техерана да му је потребна јача одбрана.
Иран већ дуго инсистира на праву на обогаћивање уранијума, уз тврдњу да је реч искључиво о мирнодопским сврхама. Међутим, све дубље неповерење између Вашингтона и Техерана додатно компликује могућност брзог споразума.
Додатни проблем је што Трамп и Иран делују у различитим ритмовима. Амерички председник жели брз договор како би могао да пређе на друга питања, док иранска страна често користи одуговлачење као тактичко средство.
Све то указује да се криза неће лако решити. Трампова тактика притиска, која је у неким другим случајевима доносила резултате, у сукобу са Ираном суочила се са много тврђим отпором него што је Вашингтон очекивао.
