Savremeno ratovanje stvorilo je opasnu iluziju da tehnologija može da zameni strategiju, ljudstvo, logistiku i političku realnost. Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku pokazuju upravo suprotno: najmoćnija tehnika može da promeni način borbe, ali ne garantuje brzu pobedu.
Na frontu u Ukrajini, dronovi su stvorili novu vrstu smrtonosne zone. Pešadija više ne strahuje samo od artiljerije, snajpera ili tenkova, već i od malih bespilotnih letelica koje neprestano nadgledaju teren i mogu da pogode pojedinačnog vojnika, vozilo ili sklonište.
Takav rat ostavlja duboke posledice i nakon povratka sa fronta. Vojnici koji su mesecima živeli pod stalnim nadzorom iz vazduha često ostaju u stanju trajne napetosti, reaguju na zvuk drona i osećaju da opasnost može doći u svakom trenutku.
Ipak, dronovi nisu čarobno oružje. Oni su deo mnogo šireg sistema koji uključuje senzore, komunikacione mreže, artiljeriju, obaveštajne podatke, elektronsko ratovanje i ljude koji sve to povezuju. Zato je pogrešno verovati da jedna tehnologija sama po sebi odlučuje ishod rata.
U Ukrajini su dronovi, artiljerija i satelitske komunikacije stvorili duboku zonu iscrpljivanja, u kojoj je kretanje velikih jedinica postalo izuzetno teško. Napadi se sve češće mere metrima i kilometrima, a ne velikim probojima kakvi su nekada bili simbol manevarskog rata.
Slična lekcija vidi se i u ratu na Bliskom istoku. Sjedinjene Države i Izrael mogu da koriste najsavremenije avione, rakete, satelite i obaveštajne sisteme, ali ni vazdušna nadmoć sama po sebi ne donosi političko rešenje. Teren, stanovništvo, gerilska taktika i otpor na zemlji i dalje primoravaju vojske na duge, skupe i neizvesne operacije.
Najveća zabluda velikih sila jeste uverenje da će tehnološka prednost omogućiti lak rat. I Rusija u Ukrajini i Amerika na Bliskom istoku ušle su u sukobe očekujući brže rezultate nego što ih je stvarnost dozvolila. Nedostatak jasne pobede vremenom počinje da liči na poraz.
Savremeni front postao je prozirniji nego ikada. Senzori, kamere, dronovi, sateliti i digitalne mreže omogućavaju da se protivnik brže otkrije i pogodi. Ali ta prozirnost nije potpuna. Ona se neprestano remeti ometanjem, maskiranjem, lažnim ciljevima, elektronskim ratovanjem i stalnim prilagođavanjem obe strane.
Zato se rat pretvara u neprekidnu trku između mere i protivmere. Jedna strana uvede novi dron, druga razvije sistem ometanja. Jedna strana poboljša navođenje, druga promeni komunikaciju. Softver se menja za nekoliko nedelja, a hardver za nekoliko meseci.
To znači da armije više ne mogu da računaju na spore i duge cikluse modernizacije. Rat je postao tehnološka laboratorija u realnom vremenu, u kojoj se oprema, taktika i način komandovanja moraju menjati brže nego ikada.
Ipak, stara pravila nisu nestala. I dalje su potrebni vojnici, obuka, disciplina, snabdevanje, rezerve, industrijska proizvodnja i jasni politički ciljevi. Bez toga, ni najsavremeniji dronovi, avioni ili rakete ne mogu da donesu trajnu pobedu.
Budućnost ratovanja verovatno neće biti jednostavna dominacija robota nad ljudima, već složena kombinacija dronova, pešadije, artiljerije, oklopa, elektronskog ratovanja, sajber-napada i klasične vojne organizacije.
Zato je najopasnija zabluda modernog rata verovanje da će nova tehnologija ukinuti staru cenu ratovanja. Ona može da promeni način na koji se ljudi bore, ali ne ukida strah, gubitke, iscrpljivanje i političke posledice.
Savremeni rat nije postao čistiji, brži ili lakši. Postao je vidljiviji, precizniji, psihološki teži i tehnološki dinamičniji. Upravo zato je još opasniji za one koji veruju da ga mogu kontrolisati samo zato što imaju bolju tehnologiju.
