Аргентински председник Хавијер Милеј изградио је велики део свог политичког успона на друштвеним мрежама, пре свега на платформи Икс, где је оштрим порукама, увредама и директним обрачунима са противницима привукао пажњу јавности и постао политички феномен.
Такав стил комуникације помогао му је да се од релативно непознатог економисте претвори у председника који је победио без снажне партијске машинерије, нудећи гласачима радикални програм штедње и слободнотржишних реформи.
Међутим, исти приступ који му је помогао у кампањи сада му све више ствара проблеме док је на власти. Његови сукоби на друштвеним мрежама удаљавају потенцијалне савезнике, отежавају усвајање закона и изазивају незадовољство дела бирача.
Милеј је на Иксу нападао бивше министре, пословне људе и политичке критичаре, називајући их издајницима, паразитима и другим увредљивим именима. Док су такви напади раније јачали његов имиџ борца против система, сада све више откривају ограничења његовог начина владања.
Критичари оцењују да је Милеј „дете интернета“ и да је његова политичка личност изграђена у онлајн простору. Управо зато, кажу, његова стална потреба за сукобом на друштвеним мрежама показује слабост у изградњи трајних политичких савеза и придобијању умерених бирача.
За спровођење дубоких економских промена Милеју је потребна шира подршка у Конгресу и међу гувернерима аргентинских покрајина. Али агресиван стил комуникације често отежава договоре са онима без којих реформе не могу да прођу.
Његова слободнотржишна агенда подразумева смањење државне потрошње, дерегулацију, приватизацију и дубоке резове у систему који је деценијама био навикнут на снажну улогу државе. Иако су неке мере донеле резултате у стабилизацији економије, цена реформи остаје висока за велики део становништва.
Због тога Милејев политички изазов више није само како да мобилише присталице преко интернета, већ како да као председник одржи подршку довољно дуго да спроведе најављене промене.
Оно што је у кампањи деловало као политичка предност сада постаје озбиљан терет. Милејев ратнички наступ на мрежама и даље привлачи пажњу, али у владању пажња није довољна — потребни су савезници, договори и стабилна већина.
