Индијска деценијска улагања у иранску луку Чабахар, која је требало да буде кључна тачка за приступ Авганистану и централној Азији без ослањања на Пакистан, нашла су се пред највећим изазовом до сада. Будућност овог пројекта доведена је у питање због рата у Ирану, обновљених америчких санкција и одлуке индијске владе да у буџету за 2026. годину не издвоји средства за Чабахар. (Caliber.az)
Криза је истовремено показала и границе индијске политике „стратешке аутономије”, која се развила из некадашње политике несврставања. Индија, иако одржава односе са Сједињеним Државама, Ираном и Израелом, није успела да се наметне као посредник у кризи. Насупрот томе, Пакистан је покушао да се позиционира као посредник између Вашингтона и Техерана, што је изазвало критике индијске опозиције на рачун премијера Нарендре Модија.
Индија је у мају 2024. године потписала десетогодишњи споразум са Ираном о опремању и управљању терминалом Шахид Бехешти у луци Чабахар. Договор је подразумевао улагање од 120 милиона долара у лучку опрему, као и кредитну линију од 250 милиона долара за пратећу инфраструктуру. Још 2016. године Моди је у Техерану најавио да ће Индија уложити 500 милиона долара у развој ове луке.
Чабахар се налази у иранској провинцији Систан и Белуџистан и за Њу Делхи представља једини практичан трговински коридор ка Авганистану и централној Азији који заобилази Пакистан. Преко ове луке већ су испоручене милионске количине хуманитарне помоћи Авганистану, а она је важна и за Међународни транспортни коридор Север–Југ, који повезује Индију са централном Азијом, Русијом и Европом. (Caliber.az)
До сада је Њу Делхи годинама издвајао по 100 крора рупија годишње за овај пројекат, али је у буџету за 2026. та ставка изостављена. Та одлука се доводи у везу са обнављањем америчких санкција Ирану и истеком раније изузете мере која је Индији остављала време да смањи своје присуство у пројекту.
Додатну неизвесност изазвао је рат у Ирану. Након америчких и израелских удара на Иран, Индија је позвала на уздржаност и дипломатију, избегавајући директну осуду било које стране. Такав приступ изазвао је критике у земљи и иностранству, јер је показао колико је Индија осетљива на нестабилност у региону.
Посебан проблем представља Ормуски мореуз, преко кога пролази велики део индијског увоза нафте и течног нафтног гаса. Блокада или озбиљнији поремећаји у том подручју могли би директно да погоде енергетску безбедност Индије.
Аналитичари упозоравају да би дуготрајно замрзавање или напуштање пројекта Чабахар донело стратешку корист Кини, која већ управља пакистанском луком Гвадар, удаљеном око 170 километара. У том случају, Пекинг би додатно ојачао своје регионалне транспортне и економске планове, док би Њу Делхи изгубио један од најважнијих адута за присуство у централној Азији.
Криза око Чабахара зато није само питање једне луке, већ озбиљан тест спољне политике Индије. Она показује да је стратешку аутономију много лакше прогласити него спровести онда када велике силе траже јасно сврставање.
