Pitanje Tajvana, prema oceni Martina Armstronga, nije samo pitanje ujedinjenja, kako se to često pojednostavljeno predstavlja. Da je reč samo o političkom sporu, Kina ne bi ulagala ogroman novac u izgradnju jedne od najvećih mornarica na svetu, niti bi svoje nosače aviona sve češće slala u Pacifik.
Armstrong ocenjuje da se iza pitanja Tajvana krije mnogo veći geopolitički ulog — kontrola pristupa Pacifiku i probijanje ograničenja koja su Kini nametnuta posle Drugog svetskog rata.
Tajvan se nalazi u središtu takozvanog Prvog ostrvskog lanca, koji se proteže od Japana, preko Tajvana, do Filipina. Taj lanac decenijama je ograničavao direktan izlazak Kine u širi Pacifik. Kontrola nad Tajvanom, kako se navodi, iz temelja bi promenila tu stratešku računicu.
Prema izveštajima iz Japana, kineski nosač aviona „Ljaoning“ i njegova prateća udarna grupa nedavno su izveli opsežne operacije istočno od Filipina. Avioni sa nosača, kako se tvrdi, izveli su oko 170 poletanja i sletanja dok je flota delovala u zapadnom Pacifiku. Armstrong naglašava da to više nisu vežbe obalske odbrane, već operacije na otvorenom moru, kojima Peking pokazuje da želi da projektuje vojnu moć daleko izvan svojih obala.
Vojni analitičari sve otvorenije upozoravaju da se kineska mornarica širi izvan Prvog ostrvskog lanca i da sve češće deluje u vodama koje su decenijama bile pod dominacijom Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika.
Armstrong ističe da Kina ne gradi samo brodove, već sposobnost da dugo deluje daleko od sopstvene teritorije. Tokom 2025. godine kineski nosači aviona, prema navedenim podacima, proveli su rekordno vreme izvan Prvog ostrvskog lanca i izveli hiljade avionskih letova, što pokazuje da Peking ubrzano stiče operativno iskustvo.
Zbog toga, kako se navodi, raste zabrinutost u čitavoj Aziji. Japan povećava vojnu potrošnju, Filipini jačaju saradnju sa SAD, Tajvan ubrzava proizvodnju raketa, dok Kina nastavlja da gradi nosače aviona, razarače, podmornice i sisteme dugog dometa.
Svaka strana tvrdi da deluje odbrambeno, ali Armstrong upozorava da istorija pokazuje da rizik od rata dramatično raste kada se svi istovremeno pripremaju za sukob „u ime odbrane“.
Prema njegovoj oceni, 2026. godina sve više liči na period rastuće panike, nestabilnosti i geopolitičke eskalacije. Ukrajinski sukob se nastavlja, Bliski istok ostaje nestabilan, Evropa sve glasnije govori o svojim vojnim slabostima, a Kina sve dublje ulazi u Pacifik.
Armstrong zaključuje da se ti procesi ne mogu posmatrati odvojeno, jer se više kriznih žarišta u svetu istovremeno pomera ka sve opasnijoj fazi.
