Mreža kamera kompanije Flock Safety u Sjedinjenim Američkim Državama proširila se na više od 120.000 uređaja u 49 saveznih država, omogućavajući policijskim službama da pretražuju podatke o kretanju vozila i njihovih vlasnika širom zemlje.
Američki ekonomista Martin Armstrong upozorava da je sistem, koji je prvobitno predstavljen kao sredstvo za pronalaženje ukradenih vozila i opasnih prestupnika, prerastao u infrastrukturu sposobnu da rekonstruiše kretanje običnih građana.
Prema objavljenim dokumentima, samo policija u malom gradu Plano u Ilinoisu izvršila je više od 1.200 pretraga u kategoriji koja obuhvata kršenje policijskog časa, zadržavanje na javnom mestu i skitnju. Kamerama koje kontroliše jedna policijska uprava mogu, u određenim okolnostima, pristupati i druge službe.
Sistemi više ne beleže samo registarske tablice. Oni mogu da prikupljaju podatke o marki, modelu i boji vozila, mestu na kojem je primećeno i pravcu njegovog kretanja. Razvoj veštačke inteligencije dodatno proširuje mogućnosti nadzora.
Nove tehnologije omogućavaju povezivanje snimaka kamera sa policijskim evidencijama, prijavama, podacima dispečerskih službi i komercijalnim bazama identiteta. Policija može da unese opis osobe ili vozila, nakon čega sistem automatski pretražuje veliki broj kamera.
Armstrong navodi i slučaj iz Teksasa, gde je jedan zamenik šerifa pretraživao desetine hiljada kamera tražeći ženu koja je izvršila abortus. Zabeležene su i optužbe da su pojedini policajci koristili sistem za praćenje bivših emotivnih partnera, dok je u Ilinoisu otkriveno da su federalne imigracione službe dobile pristup podacima uprkos postojećim ograničenjima.
Kompanija Flock je, kao odgovor na kritike, najavila kraće periode čuvanja podataka, obavezne oznake predmeta prilikom pretrage i strože kontrole upotrebe sistema.
Armstrong, međutim, smatra da to ne rešava suštinski problem – mogućnost državnih organa da rekonstruišu kretanje miliona ljudi koji nisu osumnjičeni ni za jedno krivično delo.
On ukazuje i na sve veću ulogu privatnih kompanija u sistemu nadzora. Umesto da država sama postavlja infrastrukturu za praćenje, privatne firme prikupljaju podatke i razvijaju baze, dok državni organi kasnije kupuju pristup ili sklapaju ugovore o korišćenju tih sistema.
Kombinacija kamera, mobilnih telefona, bankarskih podataka, kreditnih kartica, prepoznavanja lica i veštačke inteligencije omogućava da se za nekoliko sekundi povežu informacije za čije bi prikupljanje nekada bili potrebni meseci rada velikog broja istražitelja.
Armstrong upozorava da država masovnog nadzora ne nastaje jednom velikom odlukom, već postepenim širenjem kamera, baza podataka i ovlašćenja institucija, sve dok privatnost građana u javnom prostoru praktično ne nestane.
