Економска криза у Ирану прераста у драматичан пад животног стандарда, а раст цена хране, становања и основних потрепштина све већи део становништва гура у сиромаштво. Просечна оглашена месечна кирија у Техерану достигла је око 723 милиона ријала, док многи запослени зарађују свега између 200 и 250 милиона ријала месечно. То значи да је просечном раднику за плаћање само једне месечне кирије потребна готово тромесечна зарада.
У појединим деловима Техерана закупнине су порасле између 70 и 100 одсто, упркос владином ограничењу раста кирија на 25 процената. Чак су и представници иранског парламента признали да се прописано ограничење у пракси готово уопште не поштује.
Пројекције за остатак економије још су суморније. Према подацима наведеним у анализи, иранска привреда могла би током 2026. да се смањи за 5,4 одсто, док би инфлација потрошачких цена могла да достигне 68,9 процената. Незапосленост је, према проценама, порасла са 7,6 на 9,1 одсто, а ратна разарања и поремећаји у индустрији могли су да доведу до губитка око милион радних места.
Посебно драматично поскупљује храна. Цене хране и пића на годишњем нивоу порасле су за 113,8 одсто, хлеба и житарица за око 140 процената, црвеног меса и живине за 135 одсто, млечних производа за 116,8, а уља и масти чак за 219 процената. Инфлација у руралним областима наводно је достигла 86,5 одсто, па најсиромашнији слојеви становништва највећи део прихода троше само на храну, превоз и основне кућне потребе.
Куповна моћ просечног Иранца, према изнетим проценама, пала је за око 47 одсто и вратила се на ниво с краја деведесетих година. Око 36 одсто становништва живи у сиромаштву, док у најугроженијим областима тај проценат достиже и 50 одсто. Потрошња меса и млечних производа снажно опада, а забележен је и раст крађа основних намирница попут хлеба, сира, путера и меса.
Сан о куповини стана за велики део становништва практично је нестао. Просечно оглашена некретнина у Техерану кошта више од 240 милијарди ријала. Раднику са платом од 250 милиона ријала месечно било би потребно око 80 година целокупне бруто зараде да прикупи тај износ — под условом да за све то време не потроши ниједан ријал на храну, становање или било шта друго.
Рат је дугогодишње економске проблеме претворио у отворену кризу. Оштећене су фабрике, електране, железница, аеродроми, мостови и индустријска постројења, док је извоз нафте у појединим периодима наводно падао и до 70 одсто. Укупни трошкови рата процењују се на око 144 милијарде долара, што би одговарало приближно 40 одсто предратног иранског БДП-а.
Додатну штету нанела су ограничења интернета, која су погодила приватни сектор и онлајн пословање. Истовремено, огромна средства настављају да се усмеравају на ракете, војне програме, безбедносни апарат и регионалне савезнике, док становништво плаћа цену санкција, рата, инфлације и слабљења националне валуте.
Економски слом, међутим, не мора аутоматски да доведе до пада власти. Историјска искуства показују да сиромаштво и спољни притисак могу произвести и још снажнију репресију, милитаризацију, унутрашње сукобе или распад државних институција. Оно што је већ видљиво јесте да милиони Иранаца све теже могу да живе од свог рада, док им инфлација уништава плате и уштеђевину готово из месеца у месец.
