Pentagonovo upozorenje da Izrael špijunira Sjedinjene Američke Države u Vašingtonu se predstavlja kao veliko otkriće, ali Martin Armstrong ocenjuje da u tome nema ničeg iznenađujućeg.
On podseća na slučaj Džonatana Polarda, koji je 1987. godine osuđen jer je Izraelu predao ogromne količine poverljivih američkih obaveštajnih podataka. Armstrong navodi i da su bivši zvaničnici CIA i FBI više puta govorili o agresivnim izraelskim obaveštajnim operacijama na teritoriji SAD.
Prema njegovoj oceni, pravo pitanje nije da li Izrael špijunira Ameriku, jer to rade sve države, već zašto se ova tema otvara baš sada — u trenutku kada se Sjedinjene Države sve dublje uvlače u bliskoistočne sukobe.
Armstrong ističe da se konflikt sa Iranom zaoštrava, da je Gaza razorena i zaboravljena, dok je Liban izložen stalnim napadima. Istovremeno, američka vojna sredstva raspoređena su širom regiona, a vojna potrošnja približava se nivou koji je nekada bio nezamisliv.
On upozorava da se u Vašingtonu, umesto preispitivanja spoljnopolitičkih obaveza, sve više gura još dublja integracija sa Izraelom. To je, prema Armstrongu, posebno sporno ako same američke institucije istovremeno upozoravaju na ozbiljan bezbednosni problem.
Armstrong navodi da je američki federalni dug premašio 37 biliona dolara, da su kamate na dug postale jedna od najvećih stavki u budžetu, dok se budžet Pentagona približava iznosu od jednog biliona dolara godišnje. I pored toga, rešenje je uvek isto — više vojne potrošnje, više raspoređivanja, više stranih obaveza i više računa koji će na kraju pasti na američke poreske obveznike.
Prema njegovoj oceni, afera sa špijunažom otkriva dublji problem: Vašington više nema jasnu strategiju. Ako obaveštajne službe zaista smatraju da postoji ozbiljan bezbednosni rizik, pitanje je zašto se onda insistira na još dubljem povezivanju. Ako je ta integracija neophodna, zašto se istovremeno podižu alarmi o špijunaži?
Armstrong smatra da različite političke i interesne grupe u Vašingtonu vuku politiku u suprotnim pravcima, dok se javnosti predstavlja da postoji jedinstvena državna strategija.
On zaključuje da tako imperije počinju da slabe — kada spoljne obaveze, vojna potrošnja, političke frakcije i strani interesi potisnu jasan nacionalni cilj.
Prema Armstrongu, najveća opasnost nije u samoj špijunaži, jer SAD špijuniraju i saveznike i protivnike, kao što to rade i druge velike sile. Mnogo veći problem je to što Vašington sve teže razlikuje američke interese od interesa država koje su ga uvukle u svoje sukobe.
