Пентагоново упозорење да Израел шпијунира Сједињене Америчке Државе у Вашингтону се представља као велико откриће, али Мартин Армстронг оцењује да у томе нема ничег изненађујућег.
Он подсећа на случај Џонатана Поларда, који је 1987. године осуђен јер је Израелу предао огромне количине поверљивих америчких обавештајних података. Армстронг наводи и да су бивши званичници ЦИА и ФБИ више пута говорили о агресивним израелским обавештајним операцијама на територији САД.
Према његовој оцени, право питање није да ли Израел шпијунира Америку, јер то раде све државе, већ зашто се ова тема отвара баш сада — у тренутку када се Сједињене Државе све дубље увлаче у блискоисточне сукобе.
Армстронг истиче да се конфликт са Ираном заоштрава, да је Газа разорена и заборављена, док је Либан изложен сталним нападима. Истовремено, америчка војна средства распоређена су широм региона, а војна потрошња приближава се нивоу који је некада био незамислив.
Он упозорава да се у Вашингтону, уместо преиспитивања спољнополитичких обавеза, све више гура још дубља интеграција са Израелом. То је, према Армстронгу, посебно спорно ако саме америчке институције истовремено упозоравају на озбиљан безбедносни проблем.
Армстронг наводи да је амерички федерални дуг премашио 37 билиона долара, да су камате на дуг постале једна од највећих ставки у буџету, док се буџет Пентагона приближава износу од једног билиона долара годишње. И поред тога, решење је увек исто — више војне потрошње, више распоређивања, више страних обавеза и више рачуна који ће на крају пасти на америчке пореске обвезнике.
Према његовој оцени, афера са шпијунажом открива дубљи проблем: Вашингтон више нема јасну стратегију. Ако обавештајне службе заиста сматрају да постоји озбиљан безбедносни ризик, питање је зашто се онда инсистира на још дубљем повезивању. Ако је та интеграција неопходна, зашто се истовремено подижу аларми о шпијунажи?
Армстронг сматра да различите политичке и интересне групе у Вашингтону вуку политику у супротним правцима, док се јавности представља да постоји јединствена државна стратегија.
Он закључује да тако империје почињу да слабе — када спољне обавезе, војна потрошња, политичке фракције и страни интереси потисну јасан национални циљ.
Према Армстронгу, највећа опасност није у самој шпијунажи, јер САД шпијунирају и савезнике и противнике, као што то раде и друге велике силе. Много већи проблем је то што Вашингтон све теже разликује америчке интересе од интереса држава које су га увукле у своје сукобе.
